„Desila se magija, neka čarolija sa pesmom „Gospodska ulica“. Otvorio se svemir. Znam da celo region pleše uz „Gospodsku ulicu“. Jedan momak mi je prišao na koncertu i rekao da je vozio automobil u Čikagu, slušao tu pesmu, zaustavio auto i plakao. Rekao mi je „Kao da si je pisao za mene“. To je blagoslov i zahvalnost.“
„Prepustio sam se životu i kad mi se plače ja plačem. Prepustio sam se svojim emocijama, pa tako pišem i živim iz srca. Verujem u sudbinu. Moja sudbina je moja žena, moja deca. Znao sam da je ona ta kad smo se upoznali, želeo sam da ona bude majka moje dece…“
Divno je hodati svojim putem srećan, zahvalan, ispunjen, kaže Boris Režak koji živi svaki svoj dan po meri svoga srca i svoje duše neopterećen slavom, popularnošću i uspesima. Na sceni ne štedi svoje emocije i talenat, ne čuva ništa za specijalne prilike, živi „sada i ovde“, ne luta kroz prošlost i nije zagledan u budućnost dok sa svojom publikom živi najlepše trenutke.
Karijera Borisa Režaka dobila novi tok nakon što je objavio pesmu „Gospodska ulica“ uz koju celi region pleše, plače, živi svoje trenutke radosti i tuge dok on uživa u radosti, osmesima i sjaju u očima drugih ljudi.
-Nije lako kad ideš kroz život sa čistom energijom i emocijom, razumevanjem. Svi imamo neku patnju u životu i priče koje su teške, ali moramo da se izborimo sa tim, ne smemo da padamo. Imam sreću da se bavim lepim stvarima koje me ispunjavaju i ne radim ništa mimo svog srca. Zahvalan sam na svemu što imam. Čitav svoj život radim, nikad nisam kalkulisao, ono što sam radio na početku karijere i sad sa 49 godina je isto. Sa pet godina sam stao na scenu prvi put svirajući bubnjeve u orkestru mog oca koji mi je idol. U mojoj kući su bili samo neki fini ljudi i želim da verujem i znam da su i u drugim kućama bili neki fini ljudi, prosvetni radnici, profesori, muzičari, komšije. Treba verovati u ono što radiš, treba pratiti svoje srce. Hteo sam veliku porodicu, da radim neke lepe stvari i otvaraju mi se neki novi putevi i novi vidici, a danas vidim da su moji klinci pomalo ponosni što sam im ja tata- priča Boris Režak.
Da svet bude bolji…
I nepravde su deo života. Boris kaže da ni njega nisu zaobišle na životnom putu.
-Proveo sam mnoge noći u razmišljanju, mnogo puta sam plakao i pitao se zašto je to tako, zašto muzika mora da se gleda kao da je u pitanju ekonomija. To je neka lepota koja ne može da se izmeri. Mnogo sam puta bio tužan, povlačio se, ali zarad svojih klinaca, svoje porodice, rekao sam „ok, idem napred, daću sve od sebe da dam neki lepi doprinos društvu, da radim nešto što ima srce, dušu, lepu energiju lepu poruku, da pomognem da svet bude bolji“.
Na sceni mu je najlepše i kaže da svaki svoj nastup radi kao da mu je poslednji.
-Radim kao da sutra neću da osvanem i to me strašno loži, smatram da je iskreno. Mogu da stanem iza svojih pesama i samo tako sve ima smisla. Život nekih svetskih zvezda je suprotnost u odnosu na njihove pesme i njihove emocije. Ne žive svoj život tako, ne stoje iza onoga što nude publici. Nisu te emocije iskrene već su u svojstvu šou biznisa. Mene to boli. Ja hoću da kad pevam „Lastavicu“ ili „Anđela“ da mi ljudi veruju.
Moja sudbina su moja žena i moja deca
Često plače i to ne krije. Boris Režak kaže da suze jesu lekovite i da ih se ne stidi.
-Što sam stariji više plačem. Prepustio sam se životu i kad mi se plače ja plačem. Prepustio sam se svojim emocijama, pa tako pišem i živim iz srca. Verujem u sudbinu. Moja sudbina je moja žena, moja deca. Znao sam da je ona ta kad smo se upoznali, želeo sam da ona bude majka moje dece. Ja plačem i dok mi se gradi kuća, zida temelj. Želim da imamo kuću u kojoj će se okupljati prijatelji. Ja sam banjalučko dete koje je živelo u soliterima i ne znam šta je kuća. Ali, odlučili smo da je pravimo zbog prijatelja, hoću da mi oni dolaze, da tu budu svi instrumenti i svi roštilji na raspolaganju, kao i dobra energija jer je život jako kratak. Družim se sa dobrim ljudima koji imaju dobru energiju. Moj prijatelj može biti onaj ko je iskren i čestit. Biram ljude po energiji, nebitno je šta su, čime se bave.
Pesma kao soliter
Veruje da mu je sudbina donela „Gospodsku ulicu“, pesmu koja je promenila i tok njegove karijere. Ni sam ne zna koliko puta ju je otpevao, ali zna da je uvek peva drugačije.
-Šest meseci smo radili na toj pesmi Beba Balašević, Dragan Ivanović i ja, gradila se kao soliter. Sedam dana sam razmišljao koji tempo da ima. Puštao sam je najbližem krugu prijatelja da čuju da li se njihovo srce poklapa sa tempom ove pesme i nakon toga sam odlučio. Sa istom pažnjom i ljubavlju se odnosim prema svakoj pesmi. U septembru će publika da premijerno čuje pesmu „Sudbina“ a pred beogradski koncert je premijera numere „Pesma za nju“. Desila se magija, neka čarolija sa „Gospodskom ulicom“, otvorio se svemir i budući da je kao i svaku pesmu svaki put pevam drugačije, svaki put i zvuči drugačije. Znam da cela regija pleše uz „Gospodsku“. Jedan momak mi je prišao na koncertu i rekao da je vozio automobil u Čikagu, slušao tu pesmu, zaustavio auto i plakao. Rekao mi je „kao da si je pisao za mene“. To je blagoslov i zahvalnost.
Zvezda u svom gradu
Koncert u rodnoj Banjaluci dugo će pamtiti. U svom gradu je, kažu, najteže biti zvezda a Boris Režak to istinski jeste što je pokazao i koncert na Kastelu gde ga je publika prigrlila, podržala i uživala zajedno sa njim skoro tri sata. Na dan koncerta je, kaže, dva puta plakao. Emocija je bio previše…
-Pukla me je emocija, koncert je bio savršen u svakom smislu, bez ograda, bilo čega između publike i mene. Obezbeđenje sam zamolio da se povuče, nije bilo potrebe za bilo kakvim intervencijama, savršena je bila emocija, a koncert je prošao kao tren. Ima istine u tome da je najteže biti zvezda u svom gradu. Ali kad uradiš sve, sve ti se i vrati, u svakom aspektu. Moja publika zna šta je dobro i ja se tako odnosim prema njoj. Želim da im bude lepo, mnogo volim da ljudima oko mene bude lepo. U organizaciji mojih koncerata u Kombank dvorani je učestvovalo 150 ljudi i niko nije podigao glas. Želim da imam takve ljude oko sebe. Siguran sam u to da ljudi koji su sa mnom na sceni me vole i poštuju. To nije kupljena ljubav, ja brinem o njima, uvek poslednji jedem, pitam ih da li su jeli, pili. Kad dođem kući mogu da ispečem sebi jaja,. Tako sam vaspitan. To mi je smisao ovog života. Uživam u svakom danu i sa porodicom i na nastupima. Tim ljudima poklanjam najlepše od sebe. Oni se meni zahvaljuju, ja se njima zahvaljujem, a taj Boris se ništa nije promenio od početka karijere. I dalje je ostao taj dečak samo je sad mnogo zreliji i iskusniji. Kad izgovorim bilo koju reč svoje pesme, to je to, sve sam to ja.
Zagrljaji sa decom
U roditeljstvu, kaže daje sve od sebe i svakog dana se trudi da bude dobar sa decom, na svaki način. Vrednosti kojima uči svoju decu su jednostavne.
-Uvek im kažem „budite srećni i radite na sebi, nađite sebe u nečemu, usavršavajte se“. Treba imati veštine u onome što radiš, šta god to bilo, da uvodiš struju, da si keramičar, programer. Decu treba pustiti, a neke stvari možete naučiti od njih. Dajem im ljubav, izlazim i vraćam se kući tako što ih grlim i ljubim. Znam da ih to smara, ali znam da ima nešto u tom zagrljaju i da tu od njih mora da bude čovek. U mojoj kući će uvek biti prijatelji, a svojoj deci kažem: „Ovo je vaša kuća, to će biti vaše, a ja ću vas odozgo gledati jednog dana, nemoj da se neko svađa, vratiću se“. Nikad se supruga i ja pred njima nismo posvađali.
Sačuvati porodicu
Sačuvati porodicu u savremenom tempu života i biti joj posvećen je nešto što mnogima danas ne polazi za rukom. Boris i njegova supruga su odličan tandem a njega, kaže, uvek rastuži kad čuje da se ljudi rastaju.
-Ne znam zašto olako odustaju. U trci za poslom, poremete se način života i vrednosti. Ja se bavim muzikom, ona ti u startu ne donosi bogatstva, a to su mi nebitne stvari. Dođeš na ovaj svet bos i odlaziš takav, to je suština života. Žao mi je kad čujem da su ljudi nesrećni, ta tuga prelazi i na mene, a ja svojom vibracijom u svom okruženju šaljem poruku da pokušaju da nađu zajedničku nit i krenu dalje. Taj čovek i ta žena nisu srećni jer su možda izabrali pogrešan posao, pa dođu kući bez energije. Teško je ljudima, kapiram ih i ne znam kako da im pomognem. Moja supruga je bila u Srbiji bila preteča za make up, radila je scensku šminku, jedan od filmova u kojem je bila angažovana je „Mi nismo anđeli“, imala je vizije da radi scensku šminku i usavršava se u Americi. U jednom trenutku stavila je porodicu ispred karijere. Kad smo osetili da je trenutak žrtvovala se zarad porodice i dala otkaz, u vreme kad se desila tragedija u Ribnikaru. Bio je to zajednički dogovor. Ona mi je podrška na svakom nivou, deo moje ekipe. Nedavno sam joj u šali rekao da mi pozajmi novac jer nisam imao ništa kod sebe. Sve što zaradim joj dam za kuću, decu. Ona je stub svega i to što ona radi ne može da se plati. Nije sve u tome da ideš na posao, već je to što je majka tu najveća vrednost, što deca nju mogu uvek da računaju. Kad oboje rade dolaze kući nervozni, iscrpljeni, psihički umorni. Uspeli smo u našem dogovoru i srećni smo što možemo da podižemo decu kreativni i voleo bih da svi mogu tako da funkcionišu.
Ne želim skupa kola i da idem u Dubai
Suština srećne porodice je jednostavnija nego što ljudi misle, kaže Boris Režak.
-Ljudi su opterećeni materijalnim stvarima. Mene ne interesuje neki skup auto ili odlazak u Dubai. Ja sam Banjalučanin koji je pre 20 godina došao u Beograd. Ne idemo ove godine na more, pravimo kuću, neće ni deca ići na more. Neki se čude a ja pitam „zašto mora da se ide na more?“. Možemo da idemo na Košutnjak, na bazene, da roštiljamo. Ljudi letovanje plaćaju na rate, zadužuju se, uzimaju kredit. Ozbiljne cifre daju za deset dana negde all inclusive. Ja to ne bih nikad radio. Posle kad dođu sa takvog letovanja su nervozni jer to moraju da otplate.
Slobodno vreme Boris Režak provodi čitajući knjige, na primer Disa ili zbirku pesama Boba Dilana tražeći inspiraciju i lepotu u tome. Ne gleda televiziju. Do sad je oko 300 puta nastupao sa pesnikom Markom Miloševićem sa kojim se upoznao na jednom od svojih koncerata. Zajedno su postali promoteri kulture i možda zaboravljenih vrednosti koje konzumira neki fini svet koji dolazi na njihove zajedničke nastupe, večeri poezije i muzike.
Radom protiv depresije
Jedan period Borisovog života je obojila depresija, nakon smrti majke. Najveća pomoć da izađe iz tog stanja je, kaže, bio rad.
-Odredio sam tad sebi da moram mnogo da radim, a sad znam da to pomaže. Mnogo pišem, nastupam, pa onda nemaš vremena da razmišljaš. Svako ima neke svoje teške lične tragedije. Nakon određenog vremena sruši se sve, ali malo po malo uz pomoć ljudi oko sebe počeo sam da izlazim iz krize. Moj zaključak je da ne smem da se osvrćem unazad, već da gledam u sutra, da imam neki plan, neke lepe misli i lepe stvari pred sobom. Širim ruke onima koji mi isto ruke pružaju. Nije lako, ali je moguće. Ja sam primer koji je imao uspone i padove, uspeo da napravi korak više od toga i ne sećam se kad sam posle padao. U periodu kad mi je bilo najgore najteže mi je bilo kad me pitaju „Kako si“. Treba se okružiti pozitivcima, negativnošću ne možeš da pomogneš nikome. Važno je okružiti se lepim mislima i dobrim ljudima. Da li je neko dobar čovek to osetiš. On ne mora da kaže ništa, već sve kaže svojim postupcima, ponašanjem i vaspitanjem- zaključuje Boris Režak i kaže da sa nestrpljenjem iščekuje reakcije publike na pesmu „Sudbina“, kao i na pesmu „Poruka za nju“ za koju otkriva da kad je svira naježi se i plače.
Branka Gajić
Foto: BGonline
