TIHA PATNJA I BOLNE EMOCIJE
Razvod na mnogo način poziva odrasle da shvate šta je deci potrebno u različitim periodima njihovog života. Mnoga deca ne iskazuju rečima zbunjenost ili tugu, posebno ako su glavni protagonisti tih osećanja osobe kojima najviše veruju ili kojima bi se u nekim normalnim uslovima obratili za pomoć.
Često sam imala priliku da sretnem dete koje se žali na bolove u stomaku, glavobolju ili temperaturu. Ukoliko bi odrasli počeli da osluškuju ove simptome kao da su iskazani rečima, mogli bi i da pomognu svojoj deci, ne nužno da trče iz jedne u drugu lekarsku ordinaciju. Naravno, to je važno ukoliko želimo isključiti neke organske uzroke.
Radila sam sa tinejdžerima koji su svoju adolescenciju dočekali u fazama razvoda roditelja. Neki razvodi su bili posledica problema kao što je zavisnost od alkohola ili psihički poremećaj. Kada dolazi do razilaska porodice, onda ovi problemi mogu postati očgledni. Nema više igranja žmurke. Tad detetu postaje jasno da je tata notorni alkoholičar ili da je mama konstantno depresivna i „u svom svetu“.
Mislim da je razvod po intenzitetu stresa za dete, gotovo kao i stvarni gubitak jednog od roditelja i zato deci u ovim fazama treba pružiti posebnu i naglašenu podršku i negu.Ukoliko se za npr. gubitak strukture porodičnog sistema ne nalazi pravovremeno adekvatna zamena, deca i adolescenti će se verovatno osećati i emocionalno, ali i fizički ugroženo.Niz paradoksa koje su deca i mladi otvarala u svojim pitanjima ticale su se dilema tipa: „ako tata ne voli mamu, a mama ne voli tatu, kako onda ja mogu da volim njih?“
Gde je moja tačka oslonca?
Dete čiji su roditelji u razvodu uglavnom gubi jednu važnu tačku oslonca, bar kada je jedan roditelj u pitanju,ma koliko on bio ranije uključen ili ne. Ono se nađe u nekoj vrsti neizvesnosti u kojoj razmišlja: „A šta ako i drugi ode? Na koga se oslanjam, koga slušam, i kome se obraćam?“
Za ovu decu ponekad svet u kome žive postaje vrlo nesigurno mesto. Sva ova pitanja deca ne izgovaraju direktno, ali ih u terapijskoj sobi često isprojektuju razmišljajući o drugovima iz stare i nove škole, pričajući o viđanju sa jednim roditeljem preko vikenda ili kometarima babe i dede o drugoj strani.
Porodicama koje prolaze razvod potrebna je podrška deka i baka, kumova i prijatelja, učiteljice i komšinice. I majke i očevi pate, svako na svoj način.Tad se oni moraju pobrinuti za sebe da bi pružili adekvatnu podršku detetu. Kao i uputstvo u avionu:…“maska ide prvo sebi, pa detetu“. Ali mnogi se tada izgube u sopstvenim procesima.
Idealizacija roditelja
Žene su pod velikim pritiskom. Jedna mama mi je zatražila psihoterapiju sa njenim sinom tinejdžerom koji je teško podneo razvod roditelja. Ona ga je našla savijenog na podu da se previja od bolova. Ti bolovi su bili duševna patnja maldog momka koji se selio iz nedelje u nedelju skupa sa mlađom sestrom u stan svoga oca. Imali su dve sobe u dva stana i dve grupe stvari u dva domaćinstva koji su ih čekali kad u njih dođu. Iako je otac pio, deca su nastojala ignorisati ovaj momenat i maksimalno idealizovati oca, ili mu se prilagođavati.
Dete nosi 50% očevih gena i zato nije preporučljivo da majka govori da je otac loš. Ona to može da iskazuje na drugim mestima, ali ne u okviru postojećeg doma, jer deca lako zaključe da su ona isto tako „upola loša“.
Mnogi mladi ljudi su mi pričali bajke o svojim roditeljima sa kojima nisu živeli imajući potrebu da im se dive ili naglase svoj muški ili ženski uzor kao adekvatan. Što je gorčina jednog roditelja više iskazivana u prisustvu deteta, deca će osećati više tuge i zbunjenosti sa kojom neće znati šta da rade. Zato jedan dobar deo psihoterapijskog rada jeste upravo rad sa roditeljem npr. majkom kako bi ostala pribrana i dostupna svojoj deci. One mogu dozvoliti sebi da otplaču kad se osećaju previše umorno, ili uznemireno, razluče da li ima smisla osećati se krivom, da bi napravile sledeći korak.
Očeva i ćerkina slabost
Mlada studentkinja došla je na psihoterapiju usled poremećaja ishrane. Ona se podvrgavala jakim dijetama, uz to je poremetila i hormonsku ravnotežu. Iako krajnje vitka i atraktivna, smatrala se neadekvatnom. Uz priču ide i priča o roditeljskom razvodu u kome se otac ženio još tri puta nakon njene majke. Problem je bio i što se ova devojka vezivala za svaku od ovih novih osoba, dok je otac nezaustavljivo hrlio dalje. Njegovo neustaljeno vezivanje i odbacivanje partnerki, postalo je vremenom za njegovu ćerku psihološko samoodbacivanje jednog njenog dela sebe.
Očevima je isto tako neophodna pomoć. Dok majkama treba više empatije, očevima je čest dokaz podrške neka vrsta nove organizaije. Važno im je da znaju na koga će se osloniti ili ko će im biti praktični pomoćnici kada preuzimaju decu ili ukoliko počinju sami da žive sa njima. Odjednom je bitno da znaju ko su najbliži drugari dece, gde drže svoje stvari, koje filmove vole itd. Posebno ukoliko ste samohrani otac pa decu preuzimate vikendom važno je da imate plan za različite aktivnosti, ali isto tako i da umete da odahnete i ne krivite sebe, ako bi deca odbila da se pokreću bilo gde jer žele da se odmore.
Mlada devojka od 17 godina došla je na psihoterapiju nakon psihijatrijske hospitalizacije, eksperimentišući sa lekovima, alkoholom, a u najavi je bila i droga. Njeni otac i majka su razvedeni nekoliko godina, a otac pije. Njegovo problematično ponašanje i zavisnost bilo je kamen razdora porodice. Ipak ova klijentkinja održavala je odnose sa ocem. Posvećeno radeći na sebi ova divna mlada osoba je došla do uvida da je i njena sklonost ka alkoholu u jednom periodu i želja da isproba drogu imala veze sa očevom slabošću i njenom paradoksalnom potrebom da se poveže sa njim, da ga zaštiti, jer su ga svi odbacili. Nije volela i izbegavala je da vidi oca u takvom stanju, jer ju je to i plašilo i rastuživalo. Deca ovakvih roditelja često neće da pričaju o tome, jer ne umeju da pronađu reči ili u još gorem slučaju prihvataju to kao „normalno“. Vrlo je bitno da oni kojima je stalo moraju biti pažljivi, jer dete uglavno ne odustaje od ljubavi i kad se nađe u nekoj vrsti košmara sa npr. samodestruktivnim roditeljem. Ukoliko ste funkcionalni odrasli sa kojim je dete ostalo, a drugog roditelja koji „ima problem“dete posećuje, bilo bi dobro da mu pomognete da održi tu ljubav, a istovremeno se potruditi da ono maksimalno ostane bezbedno.
Okolina, rođaci, bake, deke, školski psiholozi i prijatelji mogu mnogo doprineti u praktičnoj podršci dece, koja u ovakvim slučajevima imaju „dvostruku muku“ i bolest (zavisnost) jednog roditelja, ali i razvod. Oni im mogu pomoći ako su dovoljno senzibilni, jednostavno slušajući, puštajući da progovore o svojim strahovima. Ponekad je i to sasvim dovoljno za početak.
Maja Pavlov, psihoterapeut
Foto: Irina Markić
© by BGonline. All rights reserved
