PORODICA SE NALAZI U KRIZI I U STRESU (Zoran Milivojević)
“Ljudi postaju nezadovoljni brakovima koji su zapravo dobri jer su daleko ispod onih brakova koji su viđeni na filmu. Tu je i država koja se polako uvlači u porodicu, u nameri da zaštiti dete od roditelja ili jednog roditelja od onog drugog. Sve to čini da mnogi danas ne žele da zasnivaju porodicu i da ulaze u brakove. Razvijaju neke individualističke načine života kako bi izbegli zamke komplikovanih međuljudskih odnosa. Ali, to je put koji vodi u usamljenost i otuđenost…”
Statistika kaže da svaki četvrti par ostaje u braku samo zbog dece, dok mnogi od njih planiraju razvod kad deca odrastu. Veliki je broj supružnika koji nakon nekog vremena završe u “roditeljskom braku” zanemarivši međusobni odnos, potpuno posvećeni ulogama oca i majke. Prepušteni rutini i svakodnevici, oni često ne primećuju da su se kao partneri postepeno udaljili. Ostaju u braku iako između njih nema razmene nežnosti, seksualnog kontakta ili je on izuzetno redak, a ono što ih čvrsto vezuje je zajednički cilj- podizanje deteta ili dece.
Istraživanje na više od 2.000 bračnih parova ukazuje na to da je većina zabrinuta zbog toga kako će deca “podneti” eventualni razvod i da je to najčešći razlog zbog kojeg ostaju u zajednici. Psihoterapeut Zoran Milivojević podseća da supružnici često svojim roditeljskim zadacima posvećuju mnogo pažnje, zaboravljajući na svoje uloge žene i muža i dodaje da razvod ne mora ostaviti negativne posledice na decu, naročito ako su roditelji emocionalno zreli i nakon svega ne zanemaruju svoju roditeljsku ulogu.
Mnogi se odlučuju da ostanu u braku zbog dece, iako tu više nema ni sloge, ni ljubavi. Ko u takvim okolnostima više ispasta, odrasli ili deca?
-Odrasli. Poenta takvih brakova jeste u tome što se odrasli žrtvuju za decu, ostaju u vezi ili braku koji im ne odgovara, samo da deca ne bi patila i bila žrtve razvoda. Postoji pojam “roditeljski brak” koji označava da dvoje ljudi žive zajedno samo zbog dece, da se kao roditelji veoma dobro slažu, ali da je njihov partnerski odnos umrtvljen. Nekad, upravo zbog partnerske distance i nedostatka strasti, ti odnosi deluju veoma harmonično, iako u njima nema unutrašnjeg života koji je potreban. Nekada se dvoje veoma svađaju, ali ostaju zajedno “zbog dece”. Često je reč o jednoj igri prebacivanja krivice, jer oni jedno drugome stvaraju nepodnošljivu atmosferu kako bi naterali onog drugog da bude taj koji se odlučio na razvod i odlazak. To čine kako bi taj drugi bio prepoznat kao krivac za raspad braka, kako u očima dece, tako i u očima okruženja.
-Danas jako dobro znamo da deca mogu biti žrtva lošeg braka, ali i razvoda. Dakle, razvod nije katastrofa za decu i ona ne moraju imati neke negativne posledice. Naravno, ako su njihovi mama i tata emocionalno zreli, ako nisu u međusobnim osvetničkim igrama izgubili decu iz vida. Važno je da ljudi znaju da postoji i OK razvod i da se sve više ljudi razvodi na takav način, ne tražeći krivca, prestajući da budu supružnici. Oni imaju svest da nakon rastanka nastavljaju da budu roditelji- napominje Zoran Milivojević.
Šta se dešava u dečijoj glavi i duši dok slušaju roditeljske svađe i zbog čega nekad nije dobro poštedeti dete činjenice da se mama i tata ne slažu?
-Mala deca ne reaguju na svađe kao takve, već na ono značenje koje im pripisuju. Deca u svađi vide prestanak ljubavi, mogućnost da se mama i tata razvedu, da ostanu sama, da moraju da odluče kod kog roditelja neće živeti i slično. Potogovo je traumatično za dete ako prisustvuje nekim nasilnim scenama, pa ako je još u sve to uključen alkohol, tada dete može misliti da će roditelj teško povrediti ili ubiti drugog roditelja, može se plašiti roditeljskog besa, može misliti da su ljudi koji su jako ljuti, zapravo poludeli i slično. Zbog svega toga malu decu treba štiti od roditeljskh prepirki i svađa, ali to ne možemo stalno raditi. Kada je dete malo odraslije, tada mu treba pomoći da bolje razume šta su svađe i da one nisu prestanak ljubavi. Najbolje je prvo ispitati kako se dete oseća i šta misli kad se mama i tata svađaju. Nekad roditelji zaborave na dete u žaru svađe. Treba da bar nakon svađe razgovaraju sa detetom i definišu mu kako da shvati svađu. Tako ga uče da se i u ljubavi pojavljuju konflikti, ali da to nije kraj ljubavi i da ne treba da se plaši da će uslediti neka katastrofa.
(Ne)zdrav porodični život
Da li deca koja su odrastala u porodici bez ljubavi i sloge, na neki način kopiraju takav model kad odrastu ili nasuprot tome, kao odrasle osobe teže tome da imaju harmoniju u svom domu?
-Kada u roditeljskom domu nije bilo udobno, kada dete nije osećalo sigurnost, da je voljeno i prihvaćeno, kada su se roditelji svađali, tada takvo dete kada odraste ili ponavlja slični obrazac u svojoj porodici ili pokušava da stvori suprotni obrazac. Ako je otac bio alkoholičar, njegovo odraslo dete će ili imati takođe problema sa pijenjem ili će biti zakleti antialkoholičar koji će bežati od svakog partnera kod koga oseti da miriše na alkohol. Tako je i u drugim stvarima. Dakle, nije tačno da nas određuju stvari iz našeg detinjstva i prošlosti. Mnogi ljudi su imali užasne uslove u detinjstvu, a izrasli su u veoma kvalitetne ličnosti koje imaju zdrav porodični život.
Šta je doprinelo sve većem broju razvoda? Na koji način su holivudski filmovi i zapadna kultura uticali na muško ženske odnose, toleranciju i stavove kada je reč o emocionalnim odnosima?
-Nisu filmovi glavni krivac za to, već napredak društva koji nam je omogućio da iz onoga što zovem zona preživljavanja pređemo u onu drugu zonu koju možemo nazvati zona kvalitetnog života. U zoni preživljavanja život je težak, a porodica je potreba jer ni ona ni on nisu u stanju da podižu decu sami. Zato su upućeni jedno na drugo, a brak, to jest porodica im pomažu da prežive udružujući se. Kada se društvo obogatilo, promenio se mentalitet, jer ljudi žele da žive kvalitetno. A kako merimo kvalitet? Time kako se osećamo. I tako je potraga za kvalitetom postala potraga za užitkom, prijatnošću, srećom. Tada je pojedincu postalo važno da uživa, da uživa u svemu, pa i u ljubavnom odnosu. Tada se promenila funkcija braka, tako da ljudi sada ulaze u zajednicu zato što im je prijatno i ostaju dok je prijatno. Ako im je duže vreme neprijatno u zajednici i misle da se to neće promeniti, da im neće ponovo postati prijatno, tada odlaze. A prvo romani, kasnije filmovi, su nam pomogli da izgradimo sliku o tome šta je uživanje i kako treba uživati udvoje. Ljudi su preuzeli te scenarije i pokušali da ih primene u svojim životima – neuspešno u velikoj meri. Sada moramo da odustanemo od verovanja da će nam ljubav doneti večitu životnu sreću i da smislimo nešto novo, jer povratka na stare obrasce neće biti. Moramo da naučimo da spojimo srce i mozak.
Put ka usamljenosti
Zbog kojih sve okolnosti je porodica u velikoj krizi?
-Porodica je i u krizi i u stresu. Postoje spoljašnji i unutrašnji pritisci. Spoljašnji pritisak je svakako to što danas ljudi nemaju dovojno vremena za porodične uloge partnera i roditelja, jer najveći deo svog vremena daju poslodavcu. S druge strane, ono što ih povezuje se svodi samo na ljubav, što nije dovoljno čvrsta veza kad neko počne da se oseća nevoljenim. Problem su i visoki kriterijumi koje partner treba da ispuni. Zbog toga ljudi postaju nezadovoljni takvim brakovima koji su zapravo dobri, ali daleko ispod onih brakova koji su viđeni na filmu. Tu je i država koja se polako uvlači u porodicu, u nameri da zaštiti dete od roditelja ili jednog roditelja od onog drugog. Sve to čini da mnogi danas ne žele da zasnivaju porodicu i da ulaze u brakove. Razvijaju neke individualističke načine života kako bi izbegli zamke komplikovanih međuljudskih odnosa. Ali, to je put koji vodi u usamljenost i otuđenost.
Ljudi često imaju problem da usklade poslovne obaveze i privatni život. Na koji način treba da razmišljaju, ponašaju se i odrede prioritete?
-To je po žellji. Danas ne postoji pravi način jer je svakome data sloboda da to odredi prema svojoj volji. Neki se potpuno posvećuju poslu verujući da će tako doći do uspeha, moći, poštovanja, bogatstva. Neki se potpuno posvećuju porodici, jer veruju da su deca i ljubav glavne vrednosti u životu. A najviše je onih koji pokušavaju da usklade svoj posao sa svojim privatnim životom, da pomire poslovne uloge sa drugim društvenim ulogama, kao što su muž ili žena, otac ili majka, prijatelj ili prijateljica, sin ili kćerka, itd. I u tom usklađivanju, nešto mora da se žrtvuje.
Zbog čega deci treba čitati bajke i na koji način one utiču na njihov razvoj?
-Imao sam jednu klijentkinju koja je veoma rano naučila da čita, tako da je sama čitala bajke. To je za nju bilo veoma traumatično iskustvo. Bajke su predviđene da ih odrasla osoba koju dete voli i pored koje oseća sigurnost, detetu čita ili priča, uz telesni kontakt sa detetom. Razlog za to je što se u bajkama uvodi ideja borbe dobra i zla. Pre toga dete veruje da je svet veoma dobar jer mu je takvo iskustvo u porodici. Ali, bajke pričaju o onom velikom, spoljašnjem svetu u kojem postoje i negativne, zle sile. Bajke su zato važne jer u detetovu psihu uvode ideju zla, opasnosti i loših namera. One ga tako pripremaju za opasnosti u realnom svetu. Ali, na način koji dozira traumu, prvenstveno kroz obavezni srećni kraj bajke, ali i kroz zaštićenost deteta od strane onoga ko priča ili čita bajku. Neki ne razumeju da je ovo glavna funkcija bajki, pa vrše reviziju bajki kako bi iz njih izbacili sve “traumatizujuće” momente. Time prezaštićuju decu i ostavljaju ih u naivnosti, što može biti veliki problem u kasnijem životu kada to dete odraste i suoči se sa nemilosrdnom stvrnošću odraslog života.
Branka Gajić
Foto: Sanja Rajković
Dr Zoran Milivojević je završio Medicinski fakultet u Beogradu, a nakon brojnih edukacija postao i ugledni psihoterapeut i predavač transankcione analize. Na svetskim kongresima je čest gost i odabrani predavač. Originalnost njegovih dela uvrstila ga je u grupu svetskih autoriteta okupljenih oko projekta Svetska knjiga o ljubavi (The World Book of Love). Kao gimnazijalac razmišljao je o tome da studira režiju ili arhitekturu ali je ipak odlučio da zaplovi „vodama ljudske psihe”. Milivojevićevo kapitalno delo je knjiga „Emocije” u kojoj je ponudio jednu (od ukupno desetak u svetu) takozvanu “veliku teoriju emocija”. Bestseleri „Formule ljubavi”, „Mala knjiga za velike roditelje”, „Uloviti ljubav” su samo neke od knjiga Zorana Milivojevića.
Knjige dr Zorana Milivojevića “Emocije”, “Formule ljubavi”, “Roditeljovanje”, “Psihologički spisi” i “Uloviti ljubav” možete poručiti putem porudžbenice:
Cena knjige “Formule ljubavi” je 1650 dinara + troškovi dostave
Cena knjige “Emocije” je 2860 dinara + troškovi dostave
Cena knjige “Roditeljovanje” je 1265 dinara + troškovi dostave
Cena knjige “Psihologički spisi” je 1265 dinara + troškovi dostave
Cena knjige “Uloviti ljubav” je 1265 dinara + troškovi dostave
