Više od batina i šamara bole me neki ljudi
Košarkaška lopta je bila njena prva i jedina igračka. Zahvaljujući košarci doživela je brojne zvezdane trenutke, a svom zaljubljivom i ponekad naivnom srcu prošla je brodolome. Jedna od najboljih košarkašica Evrope i nekadašnji kapiten reprezentacije Srbije Milica Dabović iza sebe ima životne epizode kojih se nerado seća, ali otvoreno govori o njima, od psihičkog i fizičkog nasilja, bivših ljubavi koje su je skupo koštale, do porodične drame koja je neizmerno pogađa i boli.
Njena najsjajnija medalja je osamnaestomesečni sin Stefan, a ožiljci skriveni iza Miličinog osmeha su važne opomene i podsetnik na dane kada joj je život servirao važne lekcije.
Suze koje se kotrljaju niz lice Milice Dabović dok govori o svojoj porodici i bolu zbog toga što nisu svi zagrljeni zajedno i na okupu, mnogo govori o tome ko je ova hrabra, a istovremeno i krhka devojka. Zbog vezanosti za porodicu ispustila je mnoge prilike, ugovore i dogovore, ali se nijednog trenutka nije pokajala. Njeno srce je u Herceg Novom i u Beogradu, a košarku će ponovo zaigrati od jeseni na parketu neke od evropskih velikih hala. Kaže da više ništa ne planira i da koliko god da je u životu planirala, sve joj je uglavnom polazilo mimo njenog plana.
Njen život je ispunjen najrazličitijim obrtima, tenzijom, nemirom, a ona za sebe kaže da ni ne zna da živi u miru i da jedino ume da živi u bolu.
-Moje detinjstva nije bilo ni malo lako, ali ga volim najviše na svetu, kao što volim i moju porodicu najviše na svetu. Ja sam neko ko ne živi u mržnji i mržnja me ne hrani već to čini samo ljubav. Kažu da vreme leči rane i to je istina. Vreme jeste izlečilo sve moje rane-kaže Milica Dabović za BGonline.
Porodica me je naučila da budem dobar čovek
Ne voli da se vraća unazad, živi za danas, u sadašnjem trenutku i ne razmišlja mnogo o budućnosti. Kaže da je više od batina i šamara koje je u životu dobila bole neki ljudi.
-Ljudi vas mogu zgaziti, mrzeti, uništiti, ratovati s vama… a mnogi ne znaju ono najvažnije, da oproste. Moja starija sestra nije znala da oprosti i mnogo smo se puta svađale zbog toga. Ja sam roditelje volela i opraštala, odmah zaboravljala. Jedna reč oca da me voli je brisala batine koje sam od njega dobila. Meni su moji roditelji najbolji na svetu jer je mnogo više dobrih stvari koje su uradili. Moja mama je najbolja žena na svetu jer je rodila petoro dece (jedno je nestalo), odhranila je više od stotinu druge dece, napravila bezbroj ručkova za sve naše goste, trenere, menadžere, novinare, prijatelje… Tata je u jednom trenutku prodavao sve iz kuće da bi nas prehranio, a sa 12 godina sam nosila tri broja veće Adidas crno bele patike. I danas imam tu traumu i važno mi je samo da kupim obuću, da ne budem bosa-seća se Milica i kaže da je nisu očeve batine o kojima je njena starija sestra javno govorila bolele kad je bila najbolji igrač Crne Gore i Srbije i jedna od najboljih košarkašica Evrope. -Naučila sam da gledam samo ispred sebe jer ne želim da ubijem ljubav u sebi. Bolelo me je i patila sam, ali sam znala kako da to pobedim.
Ona je jaka a istovremeno i slaba… Lako se rasplače, bilo da gleda film, kad Stefan padne, ako čuje da je nekome mama loše…
-Više me je život nego sport naučio da budem borac, a porodica me je naučila da budem dobar čovek. Sigurna sam da niko nije u duši loš. Svi možemo imati pogrešne izbore, ali ja ne mogu da sudim nikome- priča Milica.
Treba znati oprostiti
Ne krije da je boli što je sestra okrenula leđa porodici, što osuđuje roditelje i dodaje da mama i tata nisu krivi zbog njihovih loših izbora.
-Nisam satkana od mržnje i boli me mržnja ljudi. Volim sve, volim i svoju stariju sestru. Kada je objavila prvu knjigu bilo mi je jako teško, sa drugom mi je bilo još teže. Oduvek sam se plašila toga šta će biti kad mame i tate ne bude, kako ćemo svi, kako ću ja… Svako ima svoju istinu. Nisu batine sve na svetu što smo dobili od roditelja. Dobili smo život od njih. Na žalost ne verujem da ćemo ikad više svi zajedno biti na okupu kao porodica. Ne treba tražiti oprost od drugog već oprostiti. Ja ne mogu da kažem da je moj roditelj loš, već da je grešio. Svako od nas je satkan od svojih roditelja, ako kažem za njih da su monstrumi onda sam i ja isto to. Ja to tako vidim. Što više moja sestra govori loše o roditeljima ja im se sve više divim i govorim im da su moji heroji jer su odgajali nas četvoro koji im nismo mnogo dobrih stvari priredili. Svi smo završili kako smo završili i verovatno je baš tako trebalo da bude-priča kroz suze Milica.
Kada je reč o ljubavi i sama priznaje da je mnogo grešila. A šta je to što je njoj bilo potrebno od muškarca?
-Tražila sam da me neko čuva, štiti, voli i poštuje, ali sam imala loše procene.
Neki kažu da sam birala agresivce zbog oca, ali mislim da nije tako. Kad ponovo jednog dana budem birala sebi partnera prvo ću da mu istražim poreklo do desetog kolena, a onda da utvrdim i da li ima novca makar za sebe, jer mene su neki partneri finansijski osakatili. Nisam materijalista već samo želim da znam da neće trošiti moj novac. Bila sam mnogo puta glupača koja pada na sve. Na šta? Na sve sam padala! Ja verujem svim ljudima i to je moja najveća mana, ali i vrlina.
Pogrešne procene u ljubavi
Jedini muškarac koji je sada zanima je, kaže, njen Stefan.
-On je muškarac mog života, onaj kojeg najviše volim, pred kojim klecam i padam. Jačina koju mi je Stefan dao je najlepše što sam ikad dobila. Odluka da ga rodim je nešto najpametnije što sam ikad uradila.
Imala je 35 godina kad je postala mama. Na žalost i pre nego se porodila znala je da će morati da sama odgaja svog sina. Hrabro je to prihvatila, a za svoj ljubavni život do sad kaže da je bio samo pun promašaja.
-Poštujem Stefanovog oca, volela sam ga i hvala mu na svemu. Imamo kontakt, ali me je previše puta povredio. Pokušali smo da budemo zajedno zbog Stefana, ali sam na kraju odustala od svega. Ne želim da više svoje vreme bacam, a ono što me uvek razneži je kad čujem da neko voli mog sina.
Šta bi volela da joj Stefan nikad ne zameri?
-Nema šta da mi zameri jer sam od prvog dana njemu posvećena. Razumeće me. Nije moja želja bila da posle svega sama odgajam sina. Jake su samohrane majke. Ja sam u jednom trenutku pokušala da budem devojka njegovom ocu da bi imao tatu, ali sam i u tome izgubila-iskrena je Milica.
Noći u samoći
Najteže su joj bile noći kad je trebalo biti jak, sa Stefanom u naručju. Ali, jasno se seća i noći u Rusiji kada je preplakala odlazak tamo, na minus 40 i predaleko od svih koje voli.
-Svakodnevno sam 12 sati pričala telefonom i godinu i po dana plakala. Teško mi je bilo zbog porodice, a zbog te vezanosti sam ispustila neke dobre prilike u karijeri-iskrena je Milica.
Jedan od najboljih ugovora koje je imala je izgubila kad su objavljene fotografije na kojima je bila gola a koje je radila za potrebe jednog časopisa. U sekundi se sve zaboravilo, pa i devet trojki koje je davala po utakmici i njen vanserijski talenat. Odluka turskog kluba u kojem je tad igrala je bila da ona mora momentalno da ode.
-Pokajala sam se što sam uradila te fotografije. O da, jesam egzibicionista i to me je puno koštalo. Ali ipak me je najviše koštala moja naivnost-priznaje Milica.
Zaradila je do sad igrajući košarku više od milion evra, ali se, kaže, ništa od toga nije zadržalo kod nje osim dva stana.
-Trošilo se puno, sa radošću sam delila svima koje volim, a kamo sreće da sam kupila 10 Šanel torbi, ali nisam nijednu kupila. Najskuplje što sam sebi tad priuštila bio je crveni dvosed kabriolet Mercedes SLK koji je moj tadašnji dečko prodao bez mog pristanka. I neka svo zlo ide s tim. Biće kola, kupiću ih ja, ali mi je žao što sam primila takvu osobu u svoju kuću. Govorili su mi porodica i prijatelji za neke momke da nisu za mene, ali nisam odmah prihvatala i kasno sam progledala.
Život van grada
Danas za sebe Milica kaže da nije u potpunosti ispunjena, ali dodaje da je srećna. Jedino joj je žao što nije pozvana u reprezentaciju i ne zna razlog tome.
-Sve moje ožiljke nosim na duši i niko ne može da ih zaceli i vidi. Nisam sebe nikad sažaljevala niti mislim da mi je loše. Ja sam srećna svakog jutra kad se probudim. Imam ruke, noge, zdrava sam, a neko bi sve na svetu dao za ono što ja imam. Čovek koji je zdrav treba da je najsrećniji. Bolest nas obara, troši i uništava, pa i umiremo zbog nje. Zdravlje je sreća.
Stefan, Milica i njihova dva psa čine ovu složnu porodicu punu ljubavi.
Milica kaže da planira da igra još koju godinu, a zatim da ode u zasluženu sportsku penziju i preseli se vam grada.
-Moja penzija će biti 1000 e a rata za kredit za prelepu montažnu kuću oko 300e. Kupiću plac na kojem ćemo imati našu kućicu iz bajke i živećemo tamo Stefan, ja i naši psi. To je jedino o čemu maštam. Od nove sezone ću igrati tamo gde me srce vuče, a pre toga tokom avgusta ću se družiti sa polaznicima mog kampa na Tari. Toj deci od kojih mogu da napravim igračko čudo ću objasniti da sutra čime god da se bave treba da budu najbolji, da se njihovo ime čuje, da vole oca i majku najviše na svetu, da rade, treniraju i daju svoj maksimum. To što sam poznata je najlepše sto sam doživela. Kad te deca sretnu, grle, ljube i kažu da si im idol, to mi daje neverovatnu snagu. U leksikonima i dnevnicima sam kao devojčica pisala da želim da se moje ime čuje daleko, a deca od mene mogu da nauče kako se postaje borac na terenu i van njega.
Branka Gajić
Foto: Dario Konstantinović
