Milan Đurđević (Neverne bebe)- Preživeće oni koji imaju dušu

“Jutro posle poraza nisi više isti čovek. Ako tad ne možeš sam sa sobom da se povežeš, jako je sve to komplikovano i u budučnosti samo misliš o tome da će neko sledeći da te prevari i povredi. Ne treba nam hrabrost već svest o tome da ovaj jedan život postoji i da nema fingiranja i popravnog. Treba da učinimo sve da nam svaki dan uspe.”

Imao je samo šesnaest godina kad je odučio da dotakne svoje snove. U to vreme je odustao od odlaska na konzervatorijum u Lajpcig i karijere velikog pijaniste. Iz rodnog Valjeva preselio se u Beograd gde je istovremeno svirao i išao u srednju muzičku školu, živeo kod tetke na Julinom brdu i već tada znao da je muzika jedino čime želi da bavi i želi da živi. Milan Đurđević je oduvek bio drugačiji, izdvajao se svojim imidžom, stilom, razmišljanjem i talentom.
-Kao klinac sam hteo da budem pod svetlima velegrada i mislio da se tu krije nešto epohalno, ali nakon što sam proputovao svet, sve to izgustirao i napravio veliku kilometražu iza sebe, težio sam tome da se vratim u sopstveni mir i spokoj gde ću uživati u onome što sam napravio i što sam prošao. To je zen koji čovek pravi sa prirodom, sopstvenim potrebama i vremenom u kojem živi- kaže Milan koji sa svojim bendom “Neverne bebe” trenutno živi najlepšu i najmirniju fazu svog života.
Ima emocija koje se ne mogu prepričati, pesama koje nikad ne treba objašnjavati, a u neke radosti i tuge nikako ne dirati. Tako su i pesme “Nevernih beba” koje sa mnogo života, istine, dubine i strasti piše Milan Đurđević pronašle neku drugačiju publiku čije poglede Milan traži sa bine. Oni mu govore mnogo, inspirišu, vode ga i čine ponosnim. Pesme Nevernih beba su ostavile trag u vremenu, a Milan Đurđević je svojom neobičnom ličnom i profesionalnom biografijom, iskrenošću sa kojom živi svaki tren i nepristajanjem na velike kompromise, dotakao mnoge mudrosti života sa kojima provodi svaki svoj dan i živi ga po meri svog bića.
-Za umetnika je najvažnija stvar identitet i ako ga ima, on onda vredi. Sve ostalo je zabava. Tehnologija je doprinela tome da se dan skrati. Kad odem u moje rodno Valjevo, meni je tamo dan duži nego u Beogradu jer se sporije živi. Meru spokoja koji sam napravio načinom života koji mi prija ne bih menjao ni za šta.

Formula za sreću

Ono što je po Milanovim rečima najvažnije svakom čoveku je da se privatno i profesionalno ostvari. Kad to uradi, onda gubi kompleks, frustracije, nema problem s konkurencijom, drugim ljudima, registruje ono što je lepo, može da uživa i u uspesima drugih ljudi.
-Ako si neostvaren stalno imaš problem, sve ti smeta, svačiji uspeh te boli. Mi sami sebi jedino možemo da pomognemo. Ne može neko da ti nađe ženu sa kojom ćeš da živiš, niti instrument koji ćeš da sviraš. I ja sam sve to sam morao da pronađem i osetim, da se izborim i otkrijem,da sam kreiram svoj život.
Dok se osvrće na to da je mnogima najveća pasija da kritikuju sve i svakog, Milan kaže da je ostvaren čovek “spas” koji širi pozitivnu energiju i motiviše druge, a da su mnogi duboko u sebi nesrećni jer su izabrali profesiju koja nije deo njihovih talenata i strasti već egzistencije.
-Takvi su nezadovoljni, rade posao koji ne vole i muče se. Ne rade ništa ili rade nešto, u njima se akumulira mnogo frustracija. Imao sam privilegiju da se bavim talentom na bazi strasti. Kad se to ostvari u nekom realnom trenutku shvatiš da si u stvari srećan čovek jer radiš ono što bi radio i da ne živiš od toga.
Kad je pronašao sebe postao je, kaže, potpuno spokojan. Nije svirao da bi stekao popularnost već zato što je to bilo jedino što ume i želi.
-Ne zanima me ništa osim pesama koje pišem, mog benda, publike ispred nas i muzike koja mi je strašno važna. Ja sam rob talenta koji je zagospodario mojim bićem i nemam drugi izbor. Mi smo pustili da nas muzika vodi, voleli smo sve što radimo, probe, kombi, putovanja, živeli na način koji nam prija i odgovara, a karijera je došla spontano, verovatno zato što su naše pesme dobre. Nikad nismo bili ispred njih i sad posle 20 godina možemo da kažemo da imamo veliku karijeru.

Buđenje emocija

Neverne bebe nikad nisu bile bend estradnog karaktera, nisu se pojavljivali uvek i svuda, rasipali reči u situacijama koje im nisu bile važne… Milan nikad nije bio na meti tabloida, ali jedan njegov intervju izazvao je veliku pažnju zbog naslova koji je bio senzacionalistički. Posle mnogo godina za BGonline objašnjava šta se tad desilo.
-U tom intervjuu sam rekao da imam iza sebe puno kilometara muzike, koncerata,života i žena što znači da nisam ostao uskraćen ni za šta. Ali, naslov je bio: “Spavao sam sa preko 500 žena” . Nisam mogao da verujem šta su uradili, a meni je rečeno da je urednik odredio takav naslov.Ja sam potpuno drugačiji čovek, živim neki drugačiji život, meni takav PR ne treba, sve to je banalno i odvratno. Mnogi su previše pojeftinili sebe i život. Podilaze najprimitivnijim slojevima i potrebama. Ljudi se odlučuju za najjeftiniju zabavu jer je previše problema u realnom životu. U borbi za svakodnevnu egzistenciju, umorni od razmišljanja, obrazovanja, mnogi nemaju vremena i volje za čitanje, neku vrstu kulturološkog odnosa prema porodici, ljudima, primaju informacije bez razmišljanja. Skandalozni naslovi im skreću misli, a to vodi u zaglupljivanje. Čak mislim da je zaglupljivanje naroda politički proces. Ne treba nijednoj politici pametan narod koji će da je kritikuje.
U narušenom sistemu vrednosti porodica je prva na udaru. Milan podseća da povratak tradicionalnim vrednostima traži od čoveka i žrtvu jer mora da se vrati u sebe, ka religiji, a potrebno je mnogo energije i snage da bi se budili sa realnim problemima,a sebi rekli da je sve u redu.
– Ako nemaš novca ne smeš sebi da kažeš da ne vrediš, da si najgori čovek na planeti i da je to razlog za večnu nesreću. Toliko je divnih stvari koje možemo da promenimo. To nije demagogija već stvaran život. Moramo da pobedimo materijalni momenat koji je preovladao u odnosu na duhovni. Novac je postavljen na pijedestal svih vrednosti, pa tako “ko nema novac taj je građanin drugog reda, ko nije skupo obučen taj nije vredan pažnje”. Šta ćemo onda da kažemo za monahe, intelektualce i ljude koji imaju tri košulje i dva para pantalona jer im to nije važno, a pročitali su nebrojeno knjiga? Fantastično se sa tim bori Kusturica koji na dodelu nagrada dođe u zlatiborskom džemperu i niko ne sme direktno da ga pita za to. Ali on ume da kaže: “Ako sam vam ja važan bićete sa mnom, a ne sa mojom garderobom”. Proći će taj trend materijalnih stvari, mora da prođe. Ljudi su se zasitili sa svoja četiri televizora u dve sobe.
Mnogo toga sputava komunikaciju, a komunikacija mladih danas je po Milanovim rečima-zastrašujuća.
-Oni su navikli da se zavuku u svoje prostore i funkcionišu ispred računara, komuniciraju sa svetom na virtuelan način. Kad sednu jedni preko puta drugih sklanjaju poglede, ćute, satima gledaju u telefone. Buđenje emocija je zadatak svakog od nas. Ako nemas s kim da podeliš ljubav, strahove, nadanja, potrebe, gubi se ideja postojanja na planeti. Mi smo kao narod preživeli mnogo toga i to zato što još uvek u sebi imamo komad duše. Preživećemo jer imamo dušu. Još uvek ima onih koji će da te zagrle kad odeš negde, nepoznat čovek će ti otvoriti vrata i pitati jel ti treba nešto, podići te na ulici ako padneš. Svojom muzikom pokušavam da kažem ljudima da se ne predaju, već pokušaju da naprave zid i zaklon. Želim da klincima ostavimo neko bolje vreme i sugerišemo na neke druge vrednosti.
Za sebe kaže da nije običan pesnik koji pravi rime. Sve ono što ga okružuje, što vidi i oseti pretače u muziku, reči. Privatno Milana ne interesuje mnogo toga. Kaže da ne ume ništa da popravi, pa ni da zameni gumu na automobilu.
-Ja sam u nekim stvarima na nivou deteta od 10 godina, a s druge strane mogu da pričam o dubini psihologije dela Dostojevskog jer me to interesuje. Nisam modifikovana ličnost koja sebe stavlja u prvi plan. Naprotiv. Jako poštujem i volim da slušam ljude koji su najbolji u onome što rade. Takvi od mene imaju vrhunsko poštovanje.
Pobornik je ideje da svi koji su došli iz provincije u Beograd treba da se vrate u rodna mesta.
-Trebalo bi da krenu Ibarskom magistralom, a ja s barjakom prvi. Vreme je da oživimo sredine iz kojih smo došli, te gradove, da se vrate ljudi na ta pusta polja u selima koja izumiru a u stvari su esencija preživljavanja našeg sistema. Treba da pustimo Beograd da diše, jer tu ponestaje vazduha. U Valjevu uživam, pravim studio na imanju u porodičnoj kući. Zašto tamo ne bi dolazili ljudi da snimaju pesme, zašto da se tamo ne događa život, troši novac?

U trci za snovima

Rado se priseća svog preseljenja u Beograd tokom srednjoškolskih dana. Pobeda na Gitarijadi s bendom “Nova zemlja”, talenat, mnogo dobrih ideja i velika ljubav prema muzici bili su dovoljni razlozi da se odvaži za taj korak.
-Moji roditelji su intelektualci, majka je bila profesorka klavira, a otac diretor Radio Valjeva. Nisu imali kud kad sam im rekao sa 16 godina da se selim u Beograd. Mama me je podržala jer je znala moje potencijale. Obećao sam da ću zavrsiti školu i ona je rekla “idi i juri sopstvene snove”,dok su mnogi ljudi oko mojih roditelja bili zabrinutiji od njih samih. Moraš da osetiš trenutak kad ćes nekog da pustiš, a ja sam bio zreo za to. Bio sam dobar đak, imali su poverenje u mene.
Sa 18 godina Milan Đurđević je počeo da svira za grupom Smak. Tu sreću i ponos što mu je ukazano poverenje da bude član kultnog jugoslovenskog benda nikad neće zaboraviti.
-Jednog kišnog dana Točak se došavši ranije na probu svog benda sklonio od kiše u studio u Studenjaku gde sam vežbao sa “Novom zemljom”. Još uvek pamtim svoju fascinaciju Točkom. Tog poštovanja više nema i jako mi to smeta i nedostaje. Kad je došao na probu pomislili smo da nema dalje od toga. Iz ugla nas je slušao, a ja ni ne znam šta smo svirali i da li je bilo dobro. Toliku sam tremu imao.
U Beogradu je upisao Akademiju muzičkih umetnosti, a prijemnog ispita se i danas odlično seća. Tog dana je ujutro trebalo da polaže, a već popodne je avionom išao u Sloveniju gde je sa grupom Smak imao dva koncerta.
– Nas 150 je čekalo da se pojavi pred ispitnom komisijom, a bilo je predviđeno da se upiše samo sedmoro kandidata. Kad su pitali da li neko želi da se sam prijavi i polaže, dok su se svi sklanjali ja sam podigao ruku. Imao sam na sebi cvetne pantalone, starke do kolena i kosu do pola leđa. Svirao sam Šopena, a oni su rekli: “Da li je ovo moguće?” Šopen je muzika, nisu etide koje su tehničke vežbe, Šopen je duša. Ja sam uvek naginjao na tu stranu i zbog toga imao probleme u rok muzici, previše harmonije i duše u odnosu na potrebe tog pravca. Jedan poznati muzičar mi rekao da imam više harmonije u jednoj pesmi nego on u celoj karijeri.
Tog dana je Milan stigao i na avion, na Akademiju je primljen, ali je posle nekog vremena napustio studije jer ga je muzika vodila na razne strane.
-Time i jesam i nisam razočarao moje roditelje. Ipak, videli su da jurim svoje snove i imam svoj put kojim sigurno koračam.

Tajna pesme “Dvoje”

Svaka pesma i album koje je kao autor potpisao Milan Đurđević nose u sebi njegovu ličnu posvetu nekome, nečemu, nekoj ljubavi, emociji, nekim vremenima. Muzika je njemu inspiracija i strast.
-Ja sam uvek mnogo svirao, nisam “vežbao”. Nikad nisam uvežbavao ni skale, niti se trudio da naučim muziku, samo sam svirao. I sad mogu da sedim celu noć i sviram, a da to više nikad ne ponovim. Kad me inspiracija odvede nemam više pojam ni o vremenu, ni o čemu.Pesma “Dvoje” je nastala pre dve decenije i postala zaštitni znak Nevernih beba i jedna od onih pesama koje su evergrin među rok baladama.
-Kad bih znao šta se to desilo kad je ona nastala, ja bih je opet napisao- kaže Milan.-U to vreme sam živeo na Dorćolu, a moj brat Vlajko može da potvrdi da čak nisam bio siguran da li “Dvoje” treba uvrstiti na album. Ja sam antitalenat da prepoznam hit. Pišem pesme koje se meni dopadaju, po nekim svojim kriterijumima, one nose moja lična stanja i ne treba ni očekivati da drugi to isto moraju da dožive. Nikad nisam bio srećan kad pišem pesme, a svaki moj album je posveta nečemu što više ne postoji. Da li sam žrtvovao privatni život da bih mogao da pišem i da bi to što pišem bilo stvarno, ne znam. Tek kad sve što sam proživeo ostane iza mene, onda bacim kamen na to. Uvek puštam da mi se život desi do krajnje granice. I kad vidim da ide u lošem pravcu u velikoj ljubavi, nikad to nisam zaustavljao, već puštao da se survamo. Nisam jednostavan za život, nisam ni naivan, a žena mora da bude kvalitetna i jaka, da ima tajnu. Volim žene sa tajnom, i u svemu tome dolazi do otkrivanja, razotkrivanja, ali i ozbiljnih posekotina i oziljaka, a ja o tome pišem u pesmama. Svi imamo nešto što je nosilo veličinu nekog trenutka i katarzu. Onda je to puklo,kao i balon koji duvaš ali ne možeš da to radiš unedogled, jer i on će da pukne. Ljudi imaju neverovatan strah od poraza i problem kako s njim da se nose. Jutro posle poraza nisi više isti čovek. Ako nisi dovoljno evoluirao da ne možeš sam sa sobom da se povežeš, jako je sve to komplikovano i onda u budučnosti samo misliš o tome da će neko da te prevari i povredi. Ne treba nam hrabrost već svest o tome da ovaj jedan život postoji i da nema fingiranja i popravnog. Treba da učinimo sve da nam svaki dan uspe.

Muzika važnija od ljubavi

Nikad nije kalkulisao u karijeri, ljubavi, životu. Za zaljubljenost tvrdi da je nesavršeno stanje svesti, dok je ljubav pripadanje i život sa nekim.
-Kad god sam mogao ja sam produžavao zaljubljenost. To je hod po tankoj žici i moraš biti svesan da sutra može biti isto to, samo u minus fazi. Ako možes da ti bude lepo, treba da si spreman i da ti ne bude.
Sada zna da je prilično žrtvavo privatni život zbog muzike, čak i neke velike ljubavi.
– Možda sam mogao da spasem neke veze, ali sam ih pustio da potonu da bih pisao o tome. Tek kasnije sam video da sam to nesvesno radio. Očigledno mi je pesma bila važnija. Ja sam highlender, živim za imaginaciju. Još uvek više volim oblake nego sunce. Jedan sam od čudnijih ljudi, volim jesen, kišu, tražim inspiraciju za lepotu.Mislim da me je teško pratiti. Nemam ja mogućnost da se menjam. To je nepromenljivo, moja priroda. Izgledam zatvoreno, mnogi zaziru od mene jer sam napravio zid, ali moj bend zna da vreme koje provodimo je toliko duhovito da često plačemo od smeha. Nikad nisam vodio blazirane razgovore,nisam snishodljiv. Hodamo našim stazama,imamo svoj svet i život i uživamo. Ne moram svima da se dopadnem. Naša publika mi je najvažnija u ovom periodu karijere. Da je nema prestao bih da se bavim muzikom na ovaj način. Ona nam je motiv da nadmašimo sebe, jer oni to očekuju od nas. Ti ljudi me inspirišu na sviranje i pisanje. Teško je vreme, ali s druge strane imamo mir, karijeru, status, poštuju nas od Srpske pravoslavne crkve do Akademije nauka, klinaca, intelektualaca,šta ću više od toga? Škola života je najveća koju možeš da prođeš a ako tu uspeš da podvučeš crtu i diplomiraš ti si onda veliki igrač u kategoriji koja se zove život. Pokušacu i dalje da budem hroničar svega što mi je lično važno, sugerišem na stvari koje se događaju oko nas. Mislim da je jedna reč u ljubavi snažnija od 1000 pesnica koje možemo da pokažemo u odnosu na realan trenutak. Hajde da odmrznemo tu suzu koja je zamrznuta negde, a novim pesmama dodirnemo svoju i njihovu dušu.

Branka Gajić

© 2015 by BG online. All rights reserved

© by BGonline. All rights reserved

Prijavite se za newsletter BGonline-a! Radite na sebi, tu uvek ima posla!

Leave this field empty if you're human: