O braku, ljubavi, izdaji, strahu, mržnji… (odlomak iz romana “Muška azbuka” Mirjane Bobić Mojsilović)
“Muška azbuka” je roman Mirjane Bobić Mojsilović za koji popularna novinarka, slikarka i književnica kaže da je ovo knjiga “za sve ostavljene i za one koji ostavljaju”, ali i “za prevarene i one koji varaju”.
Šta on ima da kaže?
“Muška azbuka” je roman o braku, ljubavi, izdaji, kukavičluku, strahu, mržnji i kolebanju.
-Došlo je vreme da čujemo šta ON ima da kaže o ženama, ljubavi, prevari, braku, životu, strah od smrti i seksu- kaže Mirjana Bobić Mojsilović i najavljuje jednu od svojih najintrigantnijih knjiga do sad. 
Odlomci iz knjige “Muška azbuka”:
“I sad, sasvim jasno mogu da prizovem tu scenu, sećam se čak i mirisa upravo skuvane kafe koji se širio tom našom jedinom sobom, kafe koja se pušila, tamo, na kuhinjskom pultu, i jasno vidim njen lepi mali devojački stomak, i taj labavi pojas moje pižame koji me sprečava da se okrenem na drugu stranu i odvalim još pola sata spavanja, jer divno ga je gledati, pali me taj labavi pojas koji svakog trenutka može da spadne. I sećam se kako ona utišava muziku, i spušta glas, i obe ruke spušta na taj lepi stomak. Jasno se sada sećam svega, kao da sad gledam tu scenu. „Trudna sam“, kaže, i baca se na mene, ponavljajući, tiho, „ju mejk mi fil.“ „Ponovi to“, kažem zbunjen, jebiga, zbunjen sam, šću ćurila se pored mene, njena glava je na mojim grudima, kosa joj miriše na šampon, telo joj je gipko i divno, moja žena kaže „trudna sam“ i ja je ljubim, samo je ljubim, i ne znam šta da kažem, ne znam šta se govori u tim trenucima, valjda poljupci nešto govore. Muškarci to, valjda, primaju drugačije. Nekako te zakuca ta vest. Zbunjena sreća. Srećna zbunjenost. Sve će da se promeni. Možda tada nisam reagovao kako je ona želela, ali uvek i danas i sad, kad iz magle uspomena doleprša ta scena, ja sam srećan i ponovo mlad. I samo se jedna stvar nikada nije promenila. kad god čujem tu pesmu, gde god da sam i s kim god da sam, vidim tu malu scenu. Nju, kako igra u neobuzdanoj radosti. asocijacija na aretu je baš to. Moja žena. Moja bivša žena.
Kukavice toliko toga rešavaju SMS porukama
“…Hteo sam da se nekom malo jadam. Hteo sam da me neko sluša, uteši i ohrabri. ali, kao za baksuz, nikog nije bilo. Dosta depresivno. I onda sam izašao ranije, kao da ću tim što sam izašao iz kuće dva sata ranije nešto da ubrzam! Seo sam u kola i vozio se. Dorćol, pust. Zatim sam krenuo preko Brankovog mosta na Novi Beograd, kao poslednji jadnik, parkirao sam se kod ušća, izašao napolje sa idejom da se prošetam i da se tako nekako saberem, ali me je ponovo zapahnula takva vrućina da sam se vratio u kola. Došlo mi je da zapalim cigaretu, posle dve godine(!) i pomislio da sve otkažem. Kukavice toliko toga rešavaju SMS porukama. Nisam heroj, priznajem. Nisam nikad bio heroj, to nekako i nije moj dezen. Ja sam jedna kukavica. I, uostalom, jebe mi se za moje stvari, manje-više. Mogu da joj napišem „izvini, nešto mi je iskrslo“, toliko puta sam to uradio i onda ne moram da idem. Mogu da odem u tržni centar i da kupim sve šta mi treba, otkazaću, ovo je ionako glupo, nisam ni siguran da li sam uopšte spreman za susret s njom, nismo se videli dva meseca, otkad sam otišao grleći je čvrsto jednom rukom dok sam u drugoj nosio malu putnu torbu i teniski reket, pokupljen u predsoblju iz kible za kišobrane, inventar tog velikog trenutka. Ne želim da mislim o tome, mnogo je depresivno, o tom momentu, odbijao sam da mislim o tome, ali sad me ta slika spopada jer sam rekao da dolazim, i nemoćan sam da joj se oduprem. Od tada se uopšte nismo ni čuli ni videli, dva meseca je prošlo, to mi sad odjednom izgleda kao večnost. Mislim samo o tome kako vreme leti, kako će sve da proleti, kako mi je proletelo pola života. I, uostalom, svako bi na mom mestu otišao u svoj stan kad ona nije kod kuće, i uzeo bi svoje stvari. ali, koje stvari? Šta muškarac ima? Šta muškarac ponese iz svog života? Moglo je to da se izvede bez komplikacija i bez scena, glup sam što sam je uopšte zvao, niko nije tako lud da dobrovoljno ode na kusanje svoje porcije govana, svaki normalan čovek bi to nazvao pravim imenom i uradio bi to elegantno i bez buke. Ona nije tu: i, hopla! rezervni ključ, i uzmeš ono što je tvoja pokretna imovina –svoje kravate, penkala, sakoe i košulje, i veš i pižame – uradiš tako da se smanji pritisak porodične drame, da se smanji stres koji ionako postoji, ta gospođa apokalipsa koju nisam želeo, koja se dogodila, mogla bi bar sad da se izbegne.
Možda, na kraju, ipak ne mogu da budem tolika gnjida? Da se ušunjam u stan i da izbegnem da se sretnem sa ženom sa kojom sam proveo dvadeset pet godina u braku. Ostani đubre dok kraja, to ipak nisam mogao. Nisam toliko đubre. Jednom bismo ionako morali da se sretnemo. I, to će biti sada. ali sada mi se stezalo grlo. uznemiren sam kao nikada, i ovo mi nije trebalo. Pomislio sam, ponovo, bolje je da budem pizda, kakvom me verovatno smatra, najlakše je biti pizda, život je ionako jedna niska pizdunstava uglavnom, bolje bi bilo da nas oboje poštedim sranja, emotivnih ispada, stida. Izbegneš krivicu, to valjda svako radi?
Nije li život ponekad, kad se sve ogoli, samo to? Izbegavanje krivice? Jednostavno, organizuješ sebi život tako da bude što manje komplikacija: mogu sutra da pošaljem, na primer, Lazara, mog šofera, da ode po sve to, je l’ tako? To rade pravi frajeri? Ne znam ni šta je to – „sve to“, ona je rekla da dođem i da je sve spakovala. Vozikao sam se bez cilja još malo, dok sunce potpuno nije zašlo i dok nebo nije pomodrelo, a onda sam duboko udahnuo i polako se odvezao na staru adresu. Na našu adresu. a, kao adresa. Parkirao sam se na ćošku, kod malog diskonta pića.
Sačekao sam još desetak minuta u kolima, pre nego što sam, gledajući u vrhove svojih mokasina, da izbegnem bilo kakav slučajni susret sa komšijama, krenuo na poznatu adresu. Pomislio sam da kupim flašu vina, ali sam tu ideju odmah odbacio – kao dolaziš u svoj stan kod svoje žene da zauvek odeš, i nosiš joj flašu vina?!? Nenormalno, nelogično. I nekako jadno. a osim toga, u kući imamo kolekciju najboljih vina koja sam skupljao godinama, ako uopšte bude prilike da se popije nešto, imamo ta vina. Moja vina. ali njih danas neću poneti. Bilo bi bedno da to uopšte pomenem.
Zazvonio sam praznih ruku. I, odmah me je zajebala. Opraštala se od mene kraljevski. Stajao sam nekoliko trenutaka zarobljen pred tom slikom. Ona, u ramu ulaznih vrata, kao Matisova crvenokosa, u toj haljini na bele rade.
Onda je pružila obe ruke ka meni, kao što se pružaju ruke najboljem prijatelju, i zagrlila me. Potapšala me je nežno po ramenu, i nije me puštala nekoliko trenutaka. Znala je. Popio sam još malo konjaka. „Može viski?“, pitala je odmah, žurno odlazeći po led. „Ja sam već popila jedan“, čavrljala je veselo, preterano veselo za taj trenutak, pila je da ubije paniku, očigledno, to je bilo jasno i na prvi pogled, odlično je poznajem, znam kako moja žena ubija stres. ali hodala je kao neka balerina u penziji, kao balerina koja se našla na prijemu u nekoj carskoj palati, priređenom njoj u čast. Kraljica teških trenutaka. „Može“, rekao sam rastreseno, još na ulaznim vratima ja sam pukao, bio sam slomljen čovek. Posmatrao sam našu dnevnu sobu, slike na zidovima, lampe, kao ubica koji se vratio na mesto zločina. Bio sam tu, skoro do juče, a sad sam došao u kurtoaznu posetu, stranac u noći, pomislio sam sa setom. Sve je bolelo u toj sceni.
„Saberi se, druškane!“, umirivao sam se, i pre nego što sam eksirao prvo piće, u glavi sam umesto mozga već imao pire krompir…”
Foto: Vukica Mikača
Knjigu “Muška azbuka” Mirjane Bobić Mojsilović po ceni od 999 din možete poručiti telefonom 066060820 ili putem porudžbenice:
© by BGonline. All rights reserved
