Kako prepoznati osobu koja ima nameru da nekoga zlostavlja psihički, fizički, emocionalno ili seksualno? Kako pomoći detetu da prepozna opasnost i šta da radi kad je prepozna? Kako pomoći nekome ko je na bilo koji način bio žrtva nasilja da se oslobodi trauma i nastavi da živi funkcionalan život?
Ličnost zlostavljača
Osobe koje su sklone zlostavljanju dece i mladih žena su obično veliki „autoriteti“ u dečijim glavama. Spolja gledano poseduju neke osobine koje njihovi roditelji cene ili neki drugi bliski ljudi iz okoline, vema su harizmatični i sposobni da šarmiraju roditelje ili druge važne odrasle, što dodatno može da zbuni dete. Dete veruje roditeljima, čak i kad se ne oseća prijatno, veruje češće roditelju nego svom osećaju i to je ono što oni znaju i vrlo jasno igraju na tu kartu. U početku taj veliki autoritet pokušava da istakne potencijalnu žrtvu u odnosu na druge, da je uzdigne, da primeti njene „skrivene talente“ koje niko do tad nije primetio. To dovodi do dodatnog vezivanja deteta jer nema te osobe koja ne voli da bude posebna, jedinstvena, da izađe iz prosečnosti. Normalno je da deca i mladi ljudi nemaju dovoljno samopouzdanja, da se još uvek traže, imaju ambicije da nešto postignu, ali još uvek nisu sigurni šta mogu. Mladi ljudi se identifikuju sa svojim talentima, a zatim slede naglo spuštanje, kritikovanje ličnosti, odbacivanje. To dovodi do stanja zbunjenosti i šoka, čak i kod odraslih ljudi. U stanju takve zbunjenosti ne vidi se jasno, ne donose se jasne odluke, osobe su veoma nesigurne i sugestibilne i to je vreme kad neko može vrlo lako da utiče na njih.
Tajna o kojoj se nikome ne priča
Tu je često prisutno i neko „specijano znanje, specijane metode… “ koje niko drugi ne bi mogao da ih nauči. Često tu i bude i nešto što može da fascinira mlade osobe, ali zato u sledećem koraku ide naplata duga. Često se govori i o nekoj njihovoj tajni koja ne sme nikome da se kaže, što daje još jednu mističnost celoj priči. Nije retkost da se unese i nota neadekvatne religioznosti koja daje još veći osećaj strahopoštovanja.
Ne smemo zanemariti ni činjenicu da su u periodu puberteta deca vrlo osetljiva i onaj ko zna može da ih i fizički nadraži kako bi im probudio želju za pristankom na bliži odnos.
Zlostavljači su vema intelegentne i manipulativne osobe koje nemaju empatiju, niti osećaj krivice i griže savesti za ono što rade. Svi drugi su u službi zadovoljenja njihovih potreba, koja postaje neka vrsta zavisnosti. Neće ih odvratiti niti bol, niti patnja drugih, već samo trenutni strah od kazne. Zato pravosuđe u ovakvim slučajevima ima veliku ulogu, jer kažnjavanjem jednog daje se primer i drugima, što može da im se desi ako nastave da se ponašaju na određen način. Svako prelaženje preko ovakvih slučajeva i pomilovanje istih daje vetar u jedra i drugima da nastave da rade ono što rade, jer to neće niko saznati i neće imati posledicu svojih dela.
Oni koji su ikad imali iskustva zlostavljanja prošli su kroz razne faze- od velikog osećaja krivice, stida, depresije, gubitka smisla života, gubitka samopoštovanja, nepoverenja u ljude, problema sa bliskoskošću, dok su neki čak i izgubili borbu sa životom. Posledice mogu da budu prevelike i ne treba ih potcenjivati. Mnogi su ostali zaglavljeni u svojoj traumi, ali mnogi su se uz pomoć psihoterapije i velike unutrašnje borbe izvukli i nastavili da žive kvalitetan život.
I odrasli greše
Kad govorimo o vaspitanju dece, treba obratiti pažnju na nekoliko činjenica koje su karakteristične na području Balkana, a mogu loše da se odraze u budućnosti, naročito u potencijalno opasnim situacijama.
1. Deca imaju dobru intuiciju, ali je vremenom potisnu pod uticajem vaspitanja i odraslih. Mala deca dobro mogu da osete sa kim im je lepo i prijatno, a sa kim nije, ko je topao i podržavajuć, a ko nije, ko oseća njihove potrebe a ko ne. Vremenom ovaj prirodni dar se polako potiskuje, počinju da sumnjaju u sebe i ono što osećaju, počinju više da veruju drugima nego sebi i tu dolazi do iskrivljenja. Možemo da ohrabrimo decu od malih nogu da slušaju svoj unutrašnji osećaj. Potpuno je u redu da osećaju to što osećaju, da treba da se druže sa onima koji im prijaju, potpuno je u redu da ne žele da se druže sa nekim ako im to ne prija iz bilo kog razloga. Ako dete ima dozvolu da od malih nogu sluša svoj osećaj kad je procena ljudi u pitanju, imaće unutrašnji alarm koji će im kasnije pomoći da prepoznaju potencijalu opasnost.
2. Mala deca slušaju odrasle i veruju im, ali odrasli isto tako mogu da pogreše u proceni ljudi. Zato im je važno u svakodnevnim situacijama pokazati da i odrasli mogu da pogreše, ne namerno, već zato što nešto ne znaju i jer je to ljudski. To će im pomoći da se oslobode strahopoštovanja koji se ima prema odraslima i pogled na život na realniji i relaksiraniji način. Svi možemo da pogrešimo, ali i da ispravimo greške. Takav životni stav će pomoći u budućnost da prihvate da imaju drugačije mišljenje od odraslih da je to u redu.
3. Još jedna česta situacija je prevelike ambicije roditelja i beg od prosečnosti što dovodi decu do velikog pritiska da moraju da postignu izuzetne rezultate da bi bili voljeni, prihvaćeni, vredni. Neprihvatanje prosečnosti često je mamac manipulativnim ličnostima da šarmiraju kako roditelje, tako i decu, da mogu da postignu izuzetne rezultate ako istraju u nekim situacijama koje im ne prijaju.
4. Vrlo su česte situacija kritikovanja dece kad pogreše, slome, poruše nešto. To vremenom dovodi do straha da se greška prizna i kaže. Dok odrastaju oni zaključuju da je bolje da sakriju ili prećute nešto kako ne bi dobili grdnju od roditelja. To u kasnijem uzrastu može da bude opasno, jer neke veoma opsne situacije mogu da se prećute iz stida, straha od kritike, nerazumevanja. Ako se deca ohrabre da je u redu praviti greške, da sve što pogreše, polome, pokvare treba da kažu roditeljima i da se ništa strašno neće desiti zbog toga, to će im pomoći da kao odrasli podele sa nekim i mnogo teže situacije zbog kojih se osećaju krivima ili posramljenima.
5. Još jedna važna stvar je ohrabriti decu da je u redu da kažu NE, naravno na socijalno adekvatan način, kao i da je potpuno u redu da neku situaciju, osobu ili njeno ponašanje ne mogu da trpe. Zaista i ne moraju. Tako samo upadaju u vrlo neprijatne situacije kako bi ugodili drugima.
Zdravo samopoštovanje i poštovanje drugih je osnova zrele ličnosti, ali i prva odbrana od bilo koje manipulacije ili bilo koje vrste zlostavljanja. Čak i ako im se desi neka trumatična situacija, vreovatno će je brže prevazići, imaće više hrabrosti da je podele s drugima i adekvatno reše uz stručnu pomoć. To nije proces koji se dešava brzo i ima svoje razvojne faze, uspone i padove, ali uz puno strpljenja, ljubavi i razumevanja moguće je promeniti svoj odos prema vaspitanju dece ali i prema sebi.
Ljubica Bogetić, psiholog i psihoterapeut
Foto: Dario Konstantinović
© by BGonline. All rights reserved
