Živeti trenutak, živeti u sadašnjosti, lajtmotiv je svakog novog dana pevačice i kantautorke Ivane Jordan (37). Na sceni je uvek odmerena, elegantna, nenametljiva i svedena, ali kad se ugase reflektori ona se vraća u kožu jedne sasvim obične žene koja živi probleme, dileme, borbe i iskušenja koja pred sobom imaju i ostale njene vršnjakinje. Ivana u razgovoru za BGonline otkriva kako izgleda njen svakodnevni život, koje formule za sreću su joj donele mir i stabilnost, tvrdi da hrabri ljudi uvek imaju osmeh na licu i otkriva da često preteruje u svemu- tuzi, sreći, suzama, smehu.
-Verujem da na pragu četrdesete počinje pravi život, a da do tad stičemo iskustva koja nas uče i pripremaju za život kakav želimo. Svakim danom otkrivam neke životne dubine, sve više se trudim da razumem druge. Često se razočaravam na mnogim poljima, ali sam vremenom naučila da čuvam prave ljude i da ih prepoznam. Uvidela sam da nema potrebe da se čovek nervira oko onih koji ne zaslužuju tvoje prisustvo. Posle takvih situacija treba nastaviti dalje s osmehom. To je suština zdravog života, naći balans unutar sebe i u odnosu s ljudima, uživati, ne tražiti mane drugima. Ljudi treba da rastu ljudi jedni uz druge. To je nit svake relacije u međuljudskim odnosima.
Ivana kaže da je vremenom shvatila koliko je u stvari život vrlo jednostavan, da su odgovori na sva pitanja i dileme odavno ispisani i da ukoliko slušamo i volimo sebe, dopustimo drugima da nas vole i uživamo u tome možemo dotaći unutrašnji mir.
-Mislim da je sudbina svih nas da učimo na svojim greškama. Mene su zvali “filozof” kad sam bila devojčica, stalno sam posmatrala svet oko sebe. Moj stav je da treba biti iskren prema sebi, a velika je greška što ljudi malo pričaju jedni s drugima. Potrebno je da mnogo pričamo i tek onda ćemo da se razumemo. I da slušamo jedni druge, a ne da držimo monologe i pričamo sami sa sobom. Kad provodiš vreme s nekim onda treba da ti je ta osoba centar sveta, to je formula za istinsko zbližavanje.
Žene neretko zanemaruju sebe, naročito kad osnuju porodicu i postanu majke. Ivana kaže da nije lako izbeći tu zamku ali da je ona na vreme prepoznala prve znake koji su pretili da je povedu u pravcu koji ne bi bio dobar ni po nju, ni po njenu porodicu.
-Nijedno dete ne želi majku žrtvu, neipunjenu ženu koja će svoje frustracije da rešava preko odnosa s članovima porodice. Dete je veliki blagoslov,sreća i odgovornost, ali naše unutrašnje potrebe i težnje uvek tinjaju u nama, pa i kad se ostvarimo kao roditelji. Žena i zbog svog deteta treba da radi na sebi, između ostalog i da bi bila dobra i njemu u svakom trenutku. Ono što neke žene i danas čine su zaostavštine nekih tamnih, primitivnih vremena, dogme po kojima žena treba da se odseća krivom za sve i pri tom svesno odlučuje da bude žrtva. U svemu tome ona izgubi sebe, svoju ličnost, živi u funkciji drugih ljudi. Moje dete kao i sva druga deca sigurno želi da sam srećna. Kao mlada mama učim da izbalansiram vreme i ljubav, da nađem vreme koje ću da posvetim sebi. Kao ostvarena i ispunjena biću i s detetom radosna, a ne ljuta na njega jer sam sebe zanemarila.
Od kada su pre dve godine postali roditelji, veseli dečak Vuk je doneo neizmernu radost Ivani i njenom suprugu Dušanu. Nedugo zatim pred Dušanom je bio novi poslovni izazov zbog kojeg je morao da celu radnu nedelju provodi na putu. Bio je to na neki način šok za porodicu, ali je Ivana podržala supruga u njegovim ambicijama.
-Ja sam tip koji voli da se vezuje, i s te strane mi je teško palo da je neko s kim delim život sticajem okolnosti često odsutan. Ali, vremenom se čovek i na to nauči, i kompromisi su deo života. Ne želim svog supruga da sputavam u ostvarenju njegovih ambicija. Naučila sam vremenom da živim u sadašnjosti i da više ne živim u snovima. Volim da realizujem ono o čemu sanjam. Najbolje ulaganje u budućnost je da trenutak ispuniš svojim težnjama, a ne da živiš u strahu i strepnji za sutra. U toj strepnji prođe život, ponekad decenije prođu u čekanju. Sadašnji trenutak je sve što imamo, ne smemo ga ispustiti.
Iako u javnosti deluje tiho i nenametljivo, Ivana je privatno veoma vesela, duhovita, nasmejana i društvena.
-Ja živim bez mere. Nekada mi moj “savršen dan” prođe u sedenju kod kuće i igri sa Vukom, dok je ponekad potpuno drugačije. Kad me ne drži mesto najbitnije mi je da sam sa dragim ljudima. Da li je to druženje na reci ili negde na piću, muzici, svejedno je. Ko pažljivo sluša moje pesme može mnogo toga da sazna o meni. Ja sam timski igrač, društvena osoba, volim da se družim ali i da preterujem u svemu, Eto, to je osobina koju sad javno priznajem. Preterujem i u radosti, a i kad je tuga u pitanju. Imam običaj da preuveličavam stvari, mnogo verujem ljudima, celim bićem umem da se nekome podčinim, a zatim kad sve padne u vodu jako se razočaram. Vremenom sam naučila da se borim s tim, pa mi ni razočarenja više ne padaju toliko teško.
Čovek koji se najviše smeje sigurno mnogo pati i mnogo je tužan, kaže Ivana i otkriva da su brojna razočarenja deo i njenog života.
– Ta borba svetlosti i tame, veza je i za mene. Stalno sam u nekoj potrazi, preispitivanjima i pitanjima. Ali i razočarenja su deo života. Na sreću nisam dopustila da to bude smernica mojih misli i životnog stava. Suština je da ideš dalje sa istim žarom iako to nije lako. U prirodi čoveka je i da se lako preda, da linijom manjeg otpora prepusti život na milost i nemilost pa šta bude. Hrabri ljudi imaju osmeh na licu. Takav čovek ume da nasmeje i sebe i drugog, da svima donese radost. Kukanje i zatvaranje nije hrabrost, već je smisao u tome da ideš dalje i pobediš nedaće. Imala sam dosta padova, ali nisam dozvolila da me to dugo drži dole. Ako si pao, bio si sklon padu. Sve što ne razumemo u životu stvara nam strah i paniku. Obično ljudi povređuju druge usled unutrašnjih nestabilnosti i problema, a ne zato sto imaju problem s tobom. Kad to shvatis svi se oblaci rasklone. Prebrzo prolaze dani da bismo ih provodili s ljudima koji nas ne čine radosnim i srećnim.
Ivana je u svom poslu u večitoj borbi potiv vetrenjača. Ne odustaje od svog stila i kvaliteta, ne priklanja se trendovima i ne pristaje na velike kompromise.
-Nije lako ostati svoj, naročito u mom poslu. To je večita prvenstveno borba sa sobom. Plitkost i osrednjost- to su teme interesovanja mnogih u današnje vreme. Teško je imati žar u sebi za dubine, fantastična razmišljanja, tražiti skriveni smisao u nekoj slici. Više nema igre reči, udvaranja među ljudima, tumačenja toga šta je neko hteo da ti kaže. Na sreću, poznajem mnogo onih koji uprkos svemu rade na sebi i nisu zanemarili sopstvenu duhovnost.
Ivana ima fantastičan ten, belu put i kaže da će ostati zauvek plavuša.
-Malo sam neodgovorna prema sebi jer ne vodim računa o fizičkom izgledu koliko moj posao to od mene traži. Prazni ljudi su optereceni površnim stvarima, provode dane u teretani, a ja taj svet ne razumem. Odlazim povremeno na masaže, trudim se da održavam liniju, a za one koji odlaze na tretmane estetske hirurgije mislim da su upali u kolektivnu hipnozu. Oni su u lavirintu, začaranom krugu, njima nije lako u sopstvenoj koži i to je ozbiljan mentalni problem. Kad krenes sa tretmanima botoksom i zatezanjima, ta priča nema kraj i stalno ti još nešto fali. Tim ljudima treba pomoći da se opuste i okrenu nekim drugim radostima u životu. Tako opterećeni zategnutim stomacima i napumpanim ustima izgubiće prave trenutke radosti u žviotu.
Ivana se trudi da koristi kreme za lice i losione za telo od prirodnih sastojaka i uvek daje prednost prirodnoj kozmetici.
– Prijaju mi što jednostavnije kreme za lice i telo, a sve ono što u sebi sadrži kompleksne sastojke mi pravi kožu zavisnom. Maslinovo ulje u kombinaciji sa nevenom fenomenalno prija mojoj koži koja dobija baršunast sjaj. Vitamin B kojeg najviše ima u kvascu je odličan za prirodne maske za lice. Ponekad sama napravim smesu kvasca i vode u koju dodam pavlaku ili kajmak. Ta maska se drži na licu dok se ne stvrdne,od 15 minuta do pola sata.
Preporuka Ivane Jordan za ovo leto su kokteli veselih boja, dobro vino uz ukusnu hranu, a pre svega odlično društvo bez kojeg nijedan izlazak ne bi imao smisao.
-Tokom leta mi prijaju voćni kokteli. Jedan od omiljenih mi je “tekila sunrise”. Pijem i “mohito”, “menhetn”. Priznajem da malo više volim vino, a vino sa voćem, na primer u lubenici za tople letnje noći je fenomenalan izbor.
Fotografije: Branislav Ignjatović
Snimljeno u „Cafe Maria“ Strahinjića bana 3
02.07.2014
© 2014 by BG online. All rights reserved
© by BGonline. All rights reserved
