„Kad čoveku stavite ruku na rame i kažete da će sve biti u redu on to pamti celog života…“
Stajao je na „prvoj liniji odbrane“, gledao u oči virusu pred kojim se trese cela planeta i nakon što je i sam postao pacijent kovid bolnice u njegovom životu više ništa nije bilo isto. O tome koliko ga je ovo iskustvo promenilo, šta sve kroji naše sudbine, svom životnom putu, prioritetima, empatiji, hrabrosti da pogledamo sebe i druge u oči, nesvakidašnji lekar dr Dejan Žujović, načelnik odeljenja za intervencije Gradskog zavoda za plućne bolesti u Beogradu govorio je za BGonline.
Odrastao je u Kraljevu, u radničkoj porodici. Otac mu je radio na železnici, a majka je bila medicinska sestra. Već kao tinejdžeru mu je ta sredina postajala „tesna“ za sve ono što je želeo, od sebe.
-U to vreme sam spoznao ograničenja života u maloj sredini i žarko sam želeo da odem iz Kraljeva. Kad sam pitao roditelje šta bi voleli da studiram, majka je predložila medicinu. Otišao sam u Beograd na prijemni ispit. Pred polaganje, da bih se opustio, kupio sam strip Alan Ford i prilegao ispod jedne lipe. Prišao mi je dečko koji je takođe polagao prijemni i rekao mi: „Ti si baš opušten“. Odgovorio sam mu da ne mogu da se preslišavam sad, da ono što znaš ti znaš, a da ono što ne znaš ne možeš iz kičmene moždine da izvučeš. Bio sam među prvih 100 na rang listi. Do tad nisam znao ništa o medicini, čak nisam nikad pre toga ušao u bolnicu. Dobro su mi išle studije, imao sam lep prosek, lagano sam završio fakultet, sa puno života i izlazaka tokom mojih studentskih dana- priseća se dr Žujović. -Moj tadašnji život se odvijao na Akademiji, a takvih mesta više nema u Beogradu. Bilo je to najurbanije i naj-rok mesto u gradu gde nije svako mogao da uđe. Tamo sam naučio mnogo o životu, a Akademija me je usmerila kad je reč o muzici ka minimalizmu i tvrdom zvuku.
Život s cimerkom
Živeo je skromno tokom studentskih dana, prvo u jednom malom stanu sve dok nije dobio otkaz od gazdarice.
– Kad je baka kod koje sam iznajmljivao stan našla platežnijeg stanara počeo sam da se snalazim. Tako sam saznao da jedna devojka živi sama u studentskom domu, pozvao sam je, predstavio se, predočio joj prednosti zajedničkog života u sobici 1.5mx2m i Jelica koja je bila prvakinja u karateu bivše Jugoslavije je pristala- priča dr Žujović. -Roditelji su me s puno poverenja pustili u Beograd i znali su da ću se snaći. U to vreme nije bilo mobilnih telefona, pa sam se s njima čuo svake dve, tri nedelje, preko telefonske govornice, kad sam bio u mogućnosti.
Oduvek je, kaže, bio pravdoljubiv i buntovan i dodaje da je imao najkraći mandat predsednika odeljenske zajednice svih vremena u osnovnoj skoli.
– Razredna me je smenila posle dve nedelje jer sam se pobunio što loši đaci i kad dobro nauče gradivo dobiju lošu ocenu. Ja sam rođen u siromašnoj porodici, nismo bili ni blizu srednje klase. Mnogo su se odricali da bi me školovali i dobro znam kakav status imaš kad si na margini društva. U mojoj ordinaciji sam uvek najpažljiviji prema upravo tim ljudima- priznaje dr Žujović.
Utovaranje uglja i spavanje s knjigom
U jednom trenutku po rečima dr Žujovića su on i njegova porodica bili u toliko teškoj situaciji da je morao da počne da radi, šta god.
-Kao student sam radio sve i svašta. Utovarao sam i ugalj na železničkoj stanici. Ali, uprkos tome što sam imao težak život s te materijalne strane nije me to toliko frustriralo, koliko shvatanje da vas uvek vaše znanje brani, da su roditelji daleko i da nemaju snagu da pomognu što je kod mene bio slučaj. Shvatio sam još tad da moram biti mnogo dobar u svom poslu i da me to opet brani od svega. U to da budem mnogo dobar u tome što radim sam uložio mnogo godina i napora. Ne može da se nabroji koliko puta sam se probudio pored knjige i to me je branilo od loših ljudi i onih koji žele da te zaustave u razvoju. Moja startna životna pozicija je bila ispod nule. Statistički sam imao veće šanse da postanem radnik na železnici i alkoholičar, ali samo volja da naučim i budem dobar me je dovela tu gde jesam. Kad doživim izraze zahvalnosti i reči pacijenata da sam im mnogo pomogao konačno znam da nisam uzalud učio tolike godine i odricao se. Zahvaljujući tome što sam lekar sam obišao zemlje i gradove koje nikad ne bih video da sam ostao u mojoj ulici u Kraljevu. Bio sam u San Francisku, San Dijegu, Vašingtonu, Bejrutu, u mnogo dalekih i ludih gradova. To je dobar primer mojoj ćerki da i ona uči. Ispred sebe nema primer lokalnog dilera u BMW-u, već čoveka koji je zalaganjem došao do onog što je danas.
Kad vam korona promeni život…
Nakon studija je godinama radio u Domu zdravlja gde je sticao praksu i naučio mnogo od medicinskih sestara. Uvek je imao osoben stil, dolazio na posao neformalno obučen, a kaže da se često susretao sa nepravdom.
-I pored toga sam uvek bio prave kičme, nikad nisam digao belu zastavu. Samo sam slab kad se rastužim, a rastuže me ljudska patnja i bol. Pre neki dan šetam Bulevarom i gledam ljude oko sebe… Došlo mi je da zaplačem jer osećam da nisu dobro. To što sam godinama radio u opštoj praksi mi je dalo širinu, a na pregledu pacijenta uvek prvo krećem od duše. S vrata znam s kim imam posla, da li je to dobra ili loša osoba. Besprekorno ih osetim. 
Dr Dejan Žujović je lekar koji je preležao koronu i nedugo zatim ponovo obukao zaštitni skafander i vratio se na radno mesto.
-Iz bolnice sam i bolesti izašao potpuno drugačiji, bez inhibicija straha i kalkulisanja. Dođe vam tako trenutak kad mislite da ste najjači, da možete na metak i kamion da idete, a onda legnete u bolesnički krevet i u svoje kalkulacije unesete jednačinu da možda odatle nećete otići živi- priseća se dr Žujović. –Do sam ležao u bolnici razmišljao sam o tome šta sve nisam uradio tokom svog života i bio bi to jako dug spisak. Od tad nemam strah da kažem šta mislim, više ne koristim eufemizme. Naučio sam i da uživam u trenutku. Usporio sam, pa sad često odlažem neke obaveze. Mana mi je što često izgubim interesovanja, a takav je bio i moj otac. Mnogi Srbi su takvi, ostavljaju iza sebe nezavršene kuće, odustaju na pola gradnje. Ja nisam toliko daleko otišao, ali sad više uživam u životu. Hedonista sam. Za mene je hedonizam uživanje u vazduhu, nebu, ženi, piću, jelu, onome što me čini srećnim. Ljudi rade pet poslova, a život prolazi pored njih. Ja to ne želim. Nisam materijalista i imam problem s novcem jer mnogo trošim, a najviše na kafanu. Mnogo sam muzičara usrećio u svom životu i ostavio im dosta para-iskren je dr Žujović.
Na pici sa psom Akijem
Ovaj neustrašiv doktor, zaštitnik i heroj sopstvenog života priznaje da ljubav može da ga učini slabim.
-Ponekad sebi izgledam kao meda Balu, ali često umem da budem Šir Kan. Koliko sam nežan u ljubavi, toliko sam i posesivan. Ne volim da neko prilazi mojoj dami i ponaša se nekorektno. Onda se i ja ponašam društveno neprihvatljivo.
Porodica mu je izuzetno važna i napominje da mnogo toga ne bi postigao da nije imao njenu podršku, a za svog psa labradora Akija kaže da mu je najbolji drug.
-Neuporedivi su psi i ljudi jer su psi beskrajno odani, a i ja sam spreman sve da uradim za mog psa. Naše zajedničke šetnje ništa ne može da zameni, naše rituale kad uveče odemo na picu, pa kupim jednu njemu, jednu sebi i na klupi je jedemo. Osvojio je nekoliko nagrada, ima dva pehara u koje sam konobaru nakon takmičenja rekao da sipa viski da proslavimo i nazdravimo. On je deo mene, moje uzemljenje. Kad sam pun negativne energije on je preuzme na sebe.
Uloga tate mu je veoma važna. Starija ćerka ima 20 godina a mlađa jednu.
-Starija ćera je u nekoj fazi da misli da je ne volim, a ja je volim najviše na svetu. Sa mlađom se mazim i igram… Život je čudo, a ja uživam u mojim ćerkama. Koliko mi je starija ćerka ravnopravni sagovornik, toliko mi je mlađa zabava. Postao sam otac prvi put u 30-oj, drugi put u 50-oj. Moj je savet da što ranije postanete roditelji jer tad imate više snage za sve, a mene moje mlađe dete danas podmlađuje.
Paradajz, sir i pašteta na Moravi
Mnogi su izgubili veru u ljude i ljubav, a dr Dejan Žujović kaže da je to zato što su ljude iskvarile male mogućnosti, ali i beskrajne želje.
-Mnogo gledaju televiziju i filmove, pa su umislili da žive život u džet setu. Meni je dovoljno da napravim piknik na Moravi uz sir, paradajz i paštetu. Ne maštam o Sen Tropeu. Ne treba biti alav, već se zadovoljiti malim stvarima. Propušta se mnogo toga dok se dočeka Sen Trope.
Ne druži se s lekarima, kaže kroz osmeh da mu nisu dobro društvo za kafanu.
-Tamo uživam sa tetoviranim bitangama. To su barabe i taksisti, a sa lekarima se viđam na kongresima.
Zašto ne nosim beli mantil?
Dr Žujovića nikad nećete videti u belom mantilu i objašnjava nam zašto ga ne nosi.
-Na ruskom se lekar kaže „vrač“, a u Rusiji oni nose velike kape poput kuvarskih, sve zbog toga da bi imali osećaj autoriteta kod pacijenata. Ja imam više ortački pristup prema ljudima. Detaljniju ću anamnezu tako uraditi nego da glumim dr Kilijana. Dosadašnji rezultati u radu su mi dobri, tako da to neću da menjam.
Njegovi pacijenti kažu da je nežan prema njima i da nije poput mnogih distanciranih lekara.
-Kad čujem neku njihovu ličnu priču ne mogu da ostanem ravnodušan. Imao sam pacijentkinju od 60-ak godina koja mi je rekla da joj je upravo sin jedinac izgoreo. Dok gledate te suze ne možete da kažete da vas ne zamara bespotrebnim informacijama, već samo možete da je zagrlite tako da ne vidi da i vi plačete. Zaboli me ta tuga, a dodir je lekovita stvar. Kad čoveku staviš ruku na rame i kažeš da će sve biti u redu, on to pamti celog života.
Mladim lekarima dr Žujović savetuje da o tome kako pregledati pacijenta uče iz knjiga koje su pisane pre 50 i 100 godina, a lečenje uče iz knjiga napisanih juče.
-Nekad su lekari pregledali pacijente sa svojih 10 prstiju, gledali ritam srca, kako radi jetra, kako creva i fizičkim pregledima im je to uspevalo. Kad završite fakultet nemate nikakvo znanje, već imate smernice gde znanje da potražite. Većina izađe s fakulteta a da nisu dali injekciju, niti su uključili infuziju, a ne znaju ni kako se radi ekg. Ja sam to u Domu zdravlja učio od medicinskih sestara i tu školu prošao.
Doktor kao policajac
Pre par godina je počeo da se tetovira i ne skriva svoje tri velike tetovaže za koje kaže da predstavljaju simbole njegovog života: znanje, ljubav i hrabrost. Muzika zauzima važno mesto u svakodnevici dr Žujovića, a Beogradski sindikat je bend koji iz sve snage podržava i voli, tako da je s radošću prihvatio ulogu u njihovom novom spotu u kojem gumi policajca u civilu.
Kako živeti u vreme neizvesnosti, ovo pitanje muči mnoge ljude, a dr Žujović napominje da treba da se posvetimo onome što samo zavisi od nas.
-Ljudi moraju da vode računa o tome šta jedu, kako jedu, šta piju i kako piju, a fizička aktivnost je obavezna, jer bez ulaganja u sebe ne mogu očekivati rezultate. Svakodnevna je to ljuta borba sa svojim manama i karakterom. Treba se hraniti zdravo ako želimo da budemo zdravi. Gotovo da ne gledam tv, a muzika je stalno oko mene, diže me i drži mentalno zdravim. Odlutam uz muziku, na plažu i talase. Veoma je važno šta gledate, slušate i čitate. Uz to nema dobrog mentalnog zdravlja. Možete imati procene, ali ne i život pod kontrolom. Ja sam apsolutni optimista, pa tako kažem kad je teško da će na kraju biti ok. Treba razlučiti u duši šta vam je stvarno važno, razdvojiti bitno od nebitnog. Ako vas neko nagazi u tramvaju nije toliko važno da biste se potukli i sebi iskomplikovali život. Važne stvari su porodica, deca, ljudi koje volite, posao i zdravlje.
Branka Gajić
Foto: Dario Konstantinović
