Od malena je znao kuda ide, a ka svojim snovima je koračao širom otvorenih očiju, sa puno hrabrosti, ljubavi, rada i vere da će dospeti do mesta koje mu pripada. Danas je Željko Vasić (36) pevač koji ima ugled, karijeru, poštovanje publike i medija, a njegova biografija je bez ijedne mrlje,skandala ili afere.
Od osamnaeste godine voli samo jednu ženu sa kojom ima sina Andriju i ćerku Lenku. Njegova Ivana je diplomirani psiholog i Željkov najbolji prijatelj, najveća podrška, glas razuma, savest i kočnica. Imao je samo četrnaest godina kada se iz rodnog Zaječara i roditeljskog doma preselio u Beograd i upisao srednju muzičku školu. Delio je stan sa njemu nepoznatim cimerima, snalazio se kako je znao i umeo. U početku mu je mama slala šerpice s hranom, ali je ubrzo naučio da kuva.
Svestran, radoznao,vredan, duhovit, ali i ozbiljan kad treba, Željko Vasić nosi mudrost i znanja mnogih životnih škola i puteva kojima je koračao. Ne krije da je bilo trenutaka kada je poželeo da odustane od svega, ali je i tad svojim snovima, talentu i ambicijama ipak odlučio da pruži još jednu šansu.
-Nisam se pokajao, mada mi i dalje često to pada na pamet, naročito kad vidim ko me sve naziva kolegom. Medijski prostor je dat mnogima za koje se ne zna ni čime se bave, a mladi ljudi dobijaju pogrešne uzore. Na žalost, nismo naučili neke lekcije iz istorije i devedesetih koje su zahvaljujući pogrešnim uzorima uništile jednu mladost i osakatile generacije. Svako ima neke mane i loše navike. Tako se i ja borim sa cigaretama. Ostavljao sam ih 12 puta, ali je sramno da se slikam sa cigaretom u ruci, i to ne radim.
TATA KOD KUĆE
Ono što Željko ne krije, čak neprekidno ponavlja i podvlači je da sigurno ne bi izdržao sva iskušenja, padove, razočaranja da nije imao svoju bazu, porodicu koja mu je bila podrška u svakom trenutku.
-I kad smo ”imali pa nemali”, kad sam bio na raskršćima i kako god da nam je bilo, imao sam veliku podršku svoje žene. Nas dvoje delimo isti sistem vrednosti. Nije uspeh imati kuću u elitnom delu grada i voziti dobar auto. Sve je to vrlo relativno kao što je relativno biti srećan. Mnogo je bogatih ljudi koji su jako nesrećni. Oni vide prosvetljenje kad zarade ogroman novac, ali su to bogati siromasi. Većina njih zapostavi porodicu zbog posla koji im je na prvom mestu i ne shvataju da treba u svemu naći balans. Posao jeste važan zbog egzistencije, ali porodicu i decu treba čuvati pored sebe.
Ono što je Željkov princip kada je reč o vaspitanju dece je da materijalnim stvarima nikad ne nadoknađuje praznine koje zbog njegovog odsustva ponekad osećaju i devetogodišnji Andrija i petogodišnja Lenka.
-Kad je Andrija u školi dobio zadatak na temu šta ga čini srećnim, on je napisao da je srećan kad mu je tata kod kuće. Znam da mu nedostajem, a ja se trudim koliko god mogu da što više kvalitetnog vremena provedem s njim. Ne organizujem ništa, već dozvoljavam mu da izabere šta ćemo da radimo.Nekad su to neke naše muške priče i razgovori, a voli da dođe sa mnom u studio. Ni njemu ni ćerki Lenki ništa ne namećem i trudim se da posao ne donosim u kuću.
KRAJ I NOVI POČETAK
Posle svakog pada bio je jači nego pre. Ni sam nekad nije verovao da je to moguće, ali danas je siguran da su ga teški trenuci osnažili.
-Toliko sam puta padao, ali svaka situacija koja mi je na prvu loptu izgledala kao da sam fatalno ranjen, dovela me je do novog početka u kojem san bio snažniji i pametniji. Život je to…Kad se sruši sve, mora opet da se gradi od početka. Nije život jedan dan. Ako stalno tražimo krivce u drugima nikad nam neće biti bolje. Treba biti iskren prema sebi i priznati sve ono što jesi, šta možes da uradiš.
Svojom najvećom greškom smatra to što je nekad karijeru i život davao drugim ljudima u ruke.
-I posle svega imam poverenje u ljude i moj život bi bio jako tužan kad ne bi bilo tako. Ne želim da sedim sa nekim i razmišljam o tome da li me taj mrzi, želi li mi dobro ili loše. Jako sam otvoren prema svima i to me je koštalo mnogo u životu, ali sam isto tako iz tih iskustava učio. Kad primetim da je neko loš prema meni ne svađam se, već pokušavam da u njemu probudim najbolje osobine. Svi mi imamo i dobre i loše strane, a ja u ljudima koji me okružuju gledam ono dobro. Kad bi svako probudio svoju bolju stranu, potisnuo bio onu koja je lošija.
“IZVINI” NIJE TEŠKA REČ
Istinu da je ključ svega u umerenosti i balansu, Željko je odavno spoznao. Kaže da ga sad ne mogu opiti nikakva popularnost, slava, milioni, milijarde, tapšanje po ramenu…
-Ja znam ko sam, a to je suština priče. Sve sam postigao najviše zahvaljujući mojoj ženi koja je sa mnom kad sam prolazio najteže trenutke vodila razgovore koji su mi pomagali da kasnije i sam sa sobom mogu iskreno da pričam.
Bolnih trenutaka i velikih odluka nerado se seća. Sa ove vremenske distance kristalno jasno vidi sve ono što kao mlad i neiskusan nije mogao. Kao osamnaestogodišnjak je počeo da svira na beogradskom splavu Lukas, vodi više nego nezdrav i čudan život, a danas kaže da je pitanje da li je tokom tog perioda imao više sreće nego pameti ili je bilo obrnuto.
-Oduvek sam se oslanjao na svoj instikt u komunikaciji sa ljudima, koristio mozak i nikad nisam reagovao na prvu loptu u nezgodnim situacijama. Dugo sam radio svake noći i to je sa pauzama trajalo nekoliko godina. Moja Ivana mi je tad skrenula pažnju na način života koji vodim. Nije mi popovala jer nije takav tip, ali je jasno videla da to ničemu ne vodi. “Kuda te vodi takav način života?”, “Da li znaš da nisi godinama video dan?” bila su neka od njenih pitanja. Naravno, zastao sam i zamislio se. Bio sam u fazi da ne prepoznajem sebe. Na svu sreću, ja sam čovek koji kada pogreši ume da pogne glavu i kaže: “Izvini, pogrešio sam” … a mnogo sam grešio u životu i verovao ljudima. Ali, ne kajem se zbog toga jer sam iz svega izlazio jači i naučio nešto. Kažu da je iskustvo najveća škola, ali je tu i najveća školarina, što je istina. Svesno sam prolazio kroz život i sve što mi se dogodilo mi je pomoglo da budem takav kakav sam danas. Godine rada na splavu Lukas su za mene velika škola u kojoj sam sretao doktore, političare, sudije, kriminalce, policajce, sve na jednom mestu. Destuktivna muzika je opasna je stvar. Muzika izaziva emocije, a one mogu biti različite, a neke od njih i opasne.
NAJTEŽI PERIOD ŽIVOTA
Jednu od najvažnijih odluka u karijeri Željko je doneo 2003. godine i sad po prvi put javno govori o tome kako je jedna noć promenila sve.
-Nastupao sam u to vreme na jednom beogradskom splavu sa Danijelom Vranić i u sred svirke oko pola dva sam se vrlo trezveno osvrnuo oko sebe, video iste ljude koje gledam svakog dana, koji traže uvek iste pesme, isto uvek reaguju, sve isto… gluposti koje ne znaju ni oni zašto rade, svaki dan isto, baš kao i ja. U sred pesme iskljucio sam mikrofon, ostavio ga i rekao Danijeli da nastavi, a vlasniku da od te noći ne radim više. Ubeđivao me je da ostanem, ali to je bila noć moje velike odluke. Otputovao sam u Herceg Novi da se nikome nisam javio i dvadeset dana čekao učešće na festivalu Sunčane skale. Vlasnici lokala su me bezuspešno pokušavali da dobiju na telefon i bili uvereni da gludim ludilo jer idem na festival, a ja sam samo bio očajan i nisam imao snage da bilo šta i bilo kome objašnjavam. Na Skalama sam osvojio nagradu, ostalo sa kumovima i Ivanom još malo na moru i u Beograd se vratio bez dinara. To je bio jedan od najtežih perioda u mom životu.
I tad je imao Ivaninu podršku , pa i po cenu da nemaju novca. Do tad je zarađivao mnogo i sve to potrošio, bio galantan i ležeran.
– Znao sam da vodim i dvadeset ljudi na doručak u Interkontinental, trošilo se na hiljade maraka, vozio sam skupa kola i nisam imao dinar ušteđevine. Tad kad je stalo sve jedva sam prodao svoj auto “mercedes” s klase koji je u to vreme bio jako skup i planirao da radim gostovanja što u početku nije bilo uspešno jer me ljudi još nisu prepoznavali. Četiri godine pre toga sa Vladom Georgievim sam započeo da radim moj album koji on nikad nije završio. Oprostio sam mu jer nije ažuran ni prema sebi. Da sam taj album snimio 2000. godine kad sam planirao, ko zna kakve bi stvari bile danas.
Spas u tim teškim trenucima Željko je video u objavljivanju cd-a sa četiri pesme (maksi singla) “Pratiš me u stopu”, “Bez milosti”, “Nisam od juče”, “Žena kao ti”. Za ceo album nije imao ni novac, ni završene pesme.
-U BK soundu mi je predloženo da se moj CD poklanja uz neke novine, ali ja nisam želeo da čujem za to. Bio sam toliko drčan iako nisam bio ni faca ni poznat pevač. Dobio sam uobičajenu reklamu na BK televiziji i za nedelju dana je prodato 5000 diskova. Bili su šokirani. To je bio onaj prelomni trenutak kad sam sebi dao još jednu šansu sa idejom da odem u Ameriku ako ne uspem.
Iako danas ima izuzetnu karijeru, Željko kaže da i sad ima veliku tremu i odgovornost za sve što radi.
-Bacam kockice i neka bude šta mi Bog da, kako sam zaslužio. Meni novac nije cilj, već on treba da bude nagrada za moj trud. Mnogi se pogrešno bave ovim poslom,a ja hoću da radim kvalitetne stvari koje će ostati iza mene. Vodim računa o svemu i neću da me se ni zbog čega stide moja deca.
ANKSIOZNOST I STRES
Iako je to bilo pre više od dvadeset godina, Željko se i danas jasno seća kako se osećao i šta je sve prolazio kad se doselio iz Zaječara u Beograd.
-Nisam znao gde je Knez Mihajlova ulica,bio sam preplašen, pa sam otišao i kod lekara . Tad mi je ustanovljena lakša anksioznost prouzrokovana promenom sredine. Dolazak u ogromni grad me je frustrirao i izazvao anksioznost i glavobolje. Bio sam jako stidljiv,trudio se da se adaptiram, trebalo je promenim i govor, akcenat. Tad sam dobio terapiju antidepresivima i vremenom se sve normalizovalo. Ansioznost je danas uobičajena pojava u urbanim sredinama gde su ljudi izloženi brzom životu i velikom stresu.
Priznaje da je i sad veoma napet, sa stresom se bori kako ume i zna, a na svojim leđima nosi veliku odgovornost, pre svega prema svojoj porodici, karijeri, ali mnogim saradnicima.
-Mnogo porodica živi od mene i to je velika odgovornost, ali i stres. Vrlo je diskutabilno zašto ljudi čine dobra dela. Uglavnom to rade radi sebe, zbog svog zadovoljstva i mira, ali to neće niko da prizna. Ali, za razliku od mnogih ja ne želim ništa za uzvrat. Dovoljno mi je da budem čist pred Bogom, sobom, porodicom time što ću uraditi neku dobru stvar. Učim i svoju decu da ne traže nagradu za to što će pomoći nekom. Kada me prevari neko ko mi nije nista nisam ljut već kažem “Bavo majstore, odigrao si ovu partiju bolje od mene”, ali kada me povredi prijatelj ne postoji ništa gore od toga, a dešavalo mi se to mnogo puta i bio sam jako ranjen. I te situacije su me ojačale, ali nisam izgubio nadu. I dalje verujem u ljude.
PORODICA-SVETO MESTO
Porodica je na pijedestalu Željkovih životnih vrednosti. Veoma ga dotiče ono što je već dugo trend na ovim prostorima, a to je sistematsko otuđivanje, pre svega u okvirima porodice koja je degradirana i nema snagu koja joj pripada.
-Ljudi su zaboravili na važnost porodice, a ovde je kultura na poslednjem mestu.Ista ta kultura čini jedan narod baš kao i istorija, obicaji, jezik. Porodica je stub svakog društva, a ako je loša porodica, loše je i društvo. Moja žena je stub naše porodice. Žena je jako važna u kući, na njoj je sav teret, a ja sam fizikalac. Velike kompanije sad ljudima zamenjuju porodicu, novi koncept je takav da su oni “velika porodica”, jer su zaposleni potrebni da budu njeni robovi. Ljudi se ne odlučuju za decu, već uzimaju pse, žele da žive život za sebe, neće da se žrtvuju. Imam mnogo prijatelja koji ne žele porodicu ili su sami. Devojke po pravilu žele lepe, uspešne, pametne. Zajedništvo traži jednu vrstu kompromisa i žrtve. Novi trendovi nameću novi sistem vrednosti, a ljudi koji imaju ozbiljne karijere ne mogu da se odvoje od posla, firma im je porodica. Sve čine da ti zamene kuću. To je robovlasničko moderno društvo. Nema zajedništva koje je poslednja oaza odbrane porodice. Treba negovati zajednistvo, pomagati jedni drugima. Nije u redu ni da penzioneri izdržavaju svoju odraslu decu, da se lečimo sms-om, humanitarnim koncertma…
Humanitarnim radom Željko Vasić se bavi dugo, ali i diskretno. Na takve susrete i akcije ne vodi novinare i kamermane sa sobom jer tamo odlazi srcem a ne radi lične promocije. Ponosan je na svoj mikrosvet u kojem je okružen porodicom, prijateljima i ljudima koje voli i koji ga vole.
-“Mogao si da se dopadnes mnogima da se nisi trudio da se dopadneš svima” je stara izreka koja će svakome ko je stalno bude ponavljao doneti boljitak. Treba biti ono što jesi jer onog ko se pretvara kad tad razotkriju da je folirant. Svi kojima su puna usta poštenja su najgori.
Ne voli da drži drugima lekcije, ne pristaje na pad i šta god da mu se desi, on se samo osvrne oko sebe i shvati koliko je bogat i srećan čovek.
-Koliko god to izgledalo idealisticki, moramo da naučimo da budemo srećni sa onim što imamo. Svi su prepuni velikih ambicija, postavljaju sebi ogromne ciljeve i sve to nosi sa sobom i velika razočarenja. Sad kad odem da pregovaram sa nekim ponašam se kao da idem da odigram partiju šaha. Takvo je vreme došlo, svako hoće da podmetne nešto. Veoma važna lekcija koju sam naučio je da ako radiš velike poslove, obavezno to čini sa porodičnim ljudima jer oni imaju odgovornost. Ja sam postao jako odgovoran,a nekad nisam bio takav. Mnogo toga se promenilo i kad sam dobio ćerku, pre svega moje ophođenje prema ženama. Drugačije ih doživljavam i odkad sam skoro do kraja prisustvovao porođaju moje supruge. Želeo sam da podelimo taj trenutak kad dete dodje na svet. Ali, izbacili su me u jednom trenutku iz sale da mene ne bi morali da zbrinjavaju jer je Ivani morao da se radi carski rez. Ipak sam bio tu da prvi prihvatim i Andriju, pa posle i Lenku. Ti momenti su mi pomogli da drugačije vidim život i svet.
Branka Gajić
Fotografije © Siberian Health
© by BGonline. All rights reserved
