Slabi muškarci kao sudbina uspešnih žena
Uverena da je sloboda preduslov za sreću, da nam neke navike mogu upropastiti život i da hrabrost može biti naš najveći prijatelj Vesna Dedić koja je hrabra i svoja upravo potpisuje svoj 11. roman “Nikad nisam”. Sa osmehom zadovoljne žene kaže da voli sebe i život koji vodi, ali i napominje da nije oduvek bilo tako.
Dok priča o tome da ženama neretko određuju sudbinu muškarci pored kojih su zaboravile ko su, šta su i odakle su, dodaje da izdaja može da nam smanji srce za pola broja, ali i da nam ga prava ljubav zaceli i udvostruči.
Vesna Dedić kaže da živi najbezbrižnije do sad. Od tinejdžerskih dana je radila u medijima, na radiju, kasnije u novinama i na televiziji, vaspitavana da pored škole treba uvek nečim da se bavi. Nikad, osim tokom trudnoće, sebi nije dozvolila da spava do podne, izležava se i gleda filmove. Iako ima visoku ratu za stambeni kredit ne dozvoljava sebi da u trci za egzistencijom zaboravi i zanemari sebe. Ona danas živi život po svojoj meri.
-Tokom poslednje dve godine sam konačno upoznala sebe, pa tako sada odlično znam svoje kapacitete, oslobodila sam se svih nesigurnosti, a imala sam ih mnogo. Nikad me samopouzdanje nije mnogo krasilo, već sam samo bila vredna, iako mnogi misle drugačije- iskrena je Vesna.
Kad joj je ćerka postala punoletna, Vesna se oslobodila i mnogih svojih strahova, a danas je ponosna mama brucoškinje jednog od prestižnih holandskih univerziteta. Ne krije da je u životu imala dosta anksioznih epizoda, ali dodaje da im je danas zahvalna što su joj bile dobra kočnica.
-Iz moje anksioznosti je Lenka izrasla u samostalnu ličnost. Mislim da anksioznost može biti i dobra i da strah ne mora uvek voditi u destrukciju- zaključuje Vesna.
Nikad ostavljena
U ljubavi je sebi uvek davala slobodu, birala srcem, ali i bez griže savesti izlazila iz tih veza kad se u njima nije osećala dobro.
-Uvek sam poštovala svog partnera, a pretpostavljam da je bila greška što nisam nikad bila zahtevna. Nekad počnu neke stvari da se podrazumevaju, pa tek kad kažete “kraj” druga strana u vezi se trgne. Nikad mi nije bilo teško da presečem i završim kad veza upadne u tu fazu. Ja mnogo mogu da trpim u poslu, prijateljstvu, majčinstvu, ali u partnerskim odnosima neću, niti želim. Tad samo odlazim. Nikad nisam bila ostavljena baš zato što sam uvek bila poštena prema sebi i svom muškarcu.
Tokom proteklih par decenija Vesna uglavnom nije imala vremena da zastane, proslavi uspehe, pozabavi se neuspesima, porazgovara u miru sa sobom, upita sebe šta zaista želi. Pitanje “Šta je ono što ti stvarno želiš i osećaš” sebi je postavila prvi put pre dve godine.
-Neverovatno je to da najveći broj žena koje su veoma uspešne po pitanju karijere, sa ozbiljnom harizmom i ozbiljnom zaradom, obično nađu nekog ko nije obrazovan kao one, vredan kao one, niti izdržljiv i hrabar. Mi koji mnogo radimo ne stižemo da se bavimo manama čoveka koji je pored nas, olako ulazimo u odnos, dok žene koje sede kod kuće i razmišljaju o tome za koga će se udati su u privilegovanoj poziciji jer je njima ljubav sudbinski projekat. One nikad ne omaše, odmah znaju u šta ulaze- kaže Vesna.
Kraljica kajanja
O tome šta nikad nije uradila ne razmišlja gotovo nikad. Zagledana je u budućnost i koncentrisana na život u sadašnjosti.
-Ne žalim ni zbog čega, ali imam jednu želju koju ću kad tad da sebi ispunim. Nakon srednje škole sam želela da godinu dana putujem po svetu auto stopom. Volela bih da to uradim sa nekim koga volim (možda ne baš auto stopom) kad budem imala novca i vremena.
Dok je pisala roman “Nikad nisam” čitateljke su joj slale neka svoja razmišljanja na tu temu, a jedna od njih je napisala „Imala sam puno veza i bila u braku, ali nikad u ljubavi nisam doživela ljubav” što ju je posebno dotaklo.
Vesna za sebe kaže da je nekad bila “kraljica kajanja” i da je shvatila da prema sebi treba biti nežan i dobar.
-Bolje sam danas sebi društvo nego pre. Kad je Lenka otišla u inostranstvo imala sam sve simptome sindroma “napuštenog gnezda”. U mom životu se tad promenilo sve. Vaspitavala sam ćerku vođena strahom da ne postane razmažena jedinica vezana za majku. Najstrašnije su mi scene u kojima je žena od 40 godina vezana za majku, pa sam je vaspitavala da bude što samostalnija i vredna. Takođe znam da u neke situacije ne ulaze oni koji su namireni ljubavlju u porodičnom domu. Oni se lakše odvajaju jer znaju da imaju kome da se vrate. Devojke koje tu ljubav nemaju traže je u zagrljaju muškarca koji ih uglavnom nakon nekog vremena povredi.
U romanu „Nikad nisam“ Vesna Dedić se između ostalog bori i protiv predrasuda i stava da kad dođemo u neke godine nastupa vreme za neke važne životne korake- da sa 22 imamo ozbiljnu vezu, sa 30 da se udamo, sa 50 da ostarimo…
-Stalno se potencira konačnost nečijeg života. Svi smo odgovorni za sebe od treće godine kad naučimo da hodamo i shvatimo da je opasno da stavimo prste u struju, pa sve dok ne odemo na onaj svet. Ne treba prošlost da bude najlepši deo života, već treba da se potrudimo da gradimo naše lepše sutra.
U romanu “Nikad nisam” Vesna se bavi i razmišljanjem o tome na koji način izbor muškarca određuje sudbinu žene.
-Upoznala sam mnogo žena i vremenom naučila da ih osetim. Na osnovu pogleda i izraza lica možete videti da li je žena voljena ili ne. Srela sam mnoge sposobne žene, vlasnice kompanija koje su na važnim položajima i po svim osnovama su uspešne, ali sam nekima spazila koprenu u oku i da im nedostaje više ljubavi i pažnje. Jednom prilikom sam postavila pitanje da se iz publike javi žena koju muž poljubi svako jutro i poljupcem poželi laku noć. Od nekoliko stotina žena ustale su tri žene koje su imale taj sjaj u očima (prvo su se sve grohotom smejale). Svi se mi tokom života menjamo, a promeni nas i život s nekim pored koga nismo ispunjene. Bilo je perioda i kad je meni muškarac određivao sudbinu. Sad kad vidim svoje fotografije iz perioda od godinu, dve pred razvod imala sam grč na licu jer sam sebi dozvolila da živim život kakav ne želim, bila mi je drugačija fizionomija lica, oči spuštene, hladan pogled, tanke usne… Svaka žena kad gubi ljubav je zabrinuta.
Samoća u braku
Mnogo je lepih i obrazovanih a samih žena, ali su i mnoge udate žene same, dodaje Vesna Dedić.
-Na žalost veliki je broj onih žena koje su usamljene pored svog muškarca. Partneri su se otuđili, a ne žele da budu prijatelji i podrška jedno drugom da rastanak bude lak. Svaki rastanak jeste težak i bolan, ali kad bi partneri bili spremni da se pogledaju u oči i kažu jedno drugom da se vole, ali se međusobno ne privlače i nemaju zajedničke ciljeve, može da im sve bude mnogo lakše i lepše. Teško ljudi ostaju prijatelji nakon rastanka, a meni je logično da sa nekim s kim si delio lepe trenutke, šerpe, nove godine, rođendane, posle svega popijete ponekad kafu ili popričate kad je teško. Ja često pišem o tome i tuga je to što mnogi to ne mogu i ne žele.
Svaki čovek ima nešto nekome da oprosti, ali i da sa sobom svede račune. Vesna kaže da je to obavila i da je sebi oprostila sve što nije na vreme shvatila.
-Sramota me je da govorim o svojim uspesima, ali to ne želim sebi da oprostim već hoću da promenim. Moji sagovornici uvek na kraju intervjua kažu nešto lepo o meni i mom radu i ja to naravno u montaži emisije uvek isečem dok bi drugi pravili sebi reklamu i karijeru od toga. Sasvim sam sigurna u to da je skromnost ozbiljna mana. Nesigurnost me je dugo pratila. I dalje se stidim kad vidim neke liste gde sam najgledanija i najčitanija, jednostavno me je sramota da o tome pričam i sa drugaricom. Reći “Ja sam trenutno najčitaniji pisac” po meni nije pristojno. Učili su me da budem skromna, da uvažavam autoritete, da se ne namećem jer to nije kulturno. Sad znam da je to pogrešno.
Čitateljke romana “Nikad nisam” čini se da je najviše dotakla rečenica: “Drskost prema drugima je odraz nežnosti prema sebi”.
– Tu je ključ problema koje mi žene imamo. Neophodno je gajiti blagu dozu drskosti prema drugima i naučiti reći “ne”. Kad smo nežni prema sebi, otvaraju nam se nepoznate pregrade, ono što gušimo i sputavamo, o čemu do tad nismo razmišljali.
Branka Gajić
© by BGonline. All rights reserved
