Život čine male stvari koje je potrebno negovati i čvrsto zagrliti na putu ka onim velikim- kaže Nataša Vukoje, praktičar rekonekcije i trener za lični razvoj. Natašu je javnost prvo upoznala kao košarkašicu, a zatim kao manekenku i mamu. Njen životni put obeležile su brojne turbulencije nakon kojih je ova nasmejana, radoznala, svestrana i optimistična mlada žena otkrila pre svega sebe, a zatim i brojne tehnike uz pomoć kojih je dobila odgovore na brojna pitanja. Susret sa rekonekcijom, vidom alternativnog lečenja za nju je bio fascinantno otkriće nakon čega se i sama upustila u istraživanje ove veštine koju je proučavala i sama se nešto kasnije njoj profesionalno posvetila.
-Tretmani rekonekcije se rade zarad uspostavljanja energetskog balansa. Sve emocije koje doživimo, bilo da su prijatne ili ne, ostaju smeštene kod nas u telu. Tako se redovno dešava da se na primer ukočimo ukoliko smo pod stresom, bole nas vrat ili ramena, i to je znak da su nam se neke emocije skupile i blokirale energiju u telu. Svima telo jasno alarmira gde je problem, samo ga treba oslušnuti. Filozofija mog rada bazira se na rečenici u koju jako verujem „Kakve su ti misli- takav ti je život“. Naše misli su odraz naše realnosti. Ako sebi stalno nešto ponavljamo to će nam se nepogrešivo i desiti. Naš strah od bolesti samo će je privući nama, ali ako se smejemo i potenciramo sreću – bićemo srećni. Bez obzira na loše stvari koje se svakom od nas dešavaju, naš je izbor da li želimo da budemo srećni.
Nataša podseća da je sve više i onih koji uprkos tome što imaju posao, zdravu porodicu i partnera kažu da nisu srećni. Njima ona redovno postavlja pitanje: „Šta je merilo za sreću?“.
-Istina je da loši događaji utiču na naše raspoloženje, ali da li je posao jedina stvar pored svih onih koje imamo u svom životu? Nekome su suština življenja redovna plata i stalni posao, ali meni kao i mnogima to nije jedini prioritet. Moj životni moto je ljubav koju razvijam prema sebi, svom detetu, svom životu.
Veliki je broj onih koji veruju da njihova sreća zavisi od partnerske ljubavi. Nataša kaže da je čest slučaj da kad pronađemo partnera koji nam u tom trenutku odgovara osetimo radost, ali i to bude kratkog daha.
– Svima nedostaje ljubav prema sebi. Ako ne volimo sebe dovoljno, često očekujemo da nam partner popuni tu prazninu, ali kad se to dogodi dešava se da vidimo tu osobu preko puta kakva je ona stvarno i najčešće nam kao takva ne odgovara. Onog trenutka kad sebe prihvatimo sa svim manama, vrlinama, onakve kakvi jesmo, kad budemo razvili dovoljno podrške i ljubavi, nećemo imati tolika očekivanja od osobe preko puta. Tada ćemo privući osobu koja nam odgovara jer smo u ljubavi i skladu sami sa sobom. To će biti osoba koja podržava tu ljubav.
Natašin put od profesionalnog sportiste, do mame i ispunjene žene nije bio ni malo lak.
– Mnogo turbulencija mi se dešavalo i nije mi bilo jasno zašto baš meni se to događa. Tokom tog perioda vodila sam se svojim osećajem u stomaku iako su mnogi oko mene mislili da sam luda. Ali, taj osećaj me je bez greške doveo na ovo mesto gde sam danas ispunjena i zadovoljna.
Nataša Vukoje živi sa svojom ćerkicom Đurđom. Otvoreno govori o tome koliko je i za nju kao i ostale žene razvod bio stresan i kako ga je „preživela“.
-Bilo mi je jako teško kad sam prolazila kroz taj period. Sećam se da je bilo trenutaka kad mi je bilo mnogo loše u sopstvenoj koži, nisam znala šta ću da radim, kako ću preživeti, obezbediti sama egzistenciju sebi i svom detetu. Za mnoge odluke je neophodno da imamo hrabrost, ali i sposobnost i odgovornost da se nosimo sa njima. Žene moraju sebe da stave na prvo mesto, bave se sobom, rade na svojim osećanjima i prepoznaju svoj unutrašnji glas koji će da ih vodi bez greške. I da upamte da nikad ne mogu biti dobre detetu ako nisu dobre same sebi.
Mnogi se plaše da se suoče sa sobom, svojim manama i nedostacima jer se najčešće dešava da im se nikako ne dopadne ono na šta će na tom putu naići. Nataša napominje da su pred svakim od nas dva izbora-da pogledamo u sebe najdublje što možemo i poradimo na svim manama ili da okrenemo glavu i natavimo po starom i ostanemo nezadovoljni.
– Na jednoj radionici kojoj sam prisustvovala kao klijent rekla sam da želim da se „ogolim do koske“. Nisam imala strah od toga i u to vreme sam osetila da ću krenuti u ovom pravcu. Rekonekcija me je protresla od glave do stopala. Za mene je to bilo jako burno iskustvo. Ja svoj život sad delim na onaj pre i posle rekonekcije. Posle rekonekcije niko nije isti, i niko nije ravnodušan!
Nataša kaže da tretman rekonekcije nije bezbolan, već je suptilan, bez kontakta. Klijent legne, zatvori oči i prepusti se praktičaru.
-Tad više ništa ne možete da sakrijete ni pred sobom ni pred drugima. Ako ste potisnuli bes ili tugu, ona će izaći na površinu. Ja sam na svom prvom tretmanu briznula u plač iz sveg glasa, to je nemoguće kontrolisati. Posle svega odlično znate šta ste potisnuli i gde vas najviše boli.
Potiskivanje emocija je po mom mišljenju ključni koren različitih bolesti-kaže Nataša i dodaje da su brojne generacije na neki način bile osuđene na takvo ponašanje usled vaspitanja i sredine u kojoj su odrastali.
– „Ne plači, to rade devojčice“, „Nemoj da se raduješ danas, plakaćeš kasnije“, „Nemoj mnogo da se smeješ“, „Ne pokazuj pred starijima da si ljut“, „Nasmej se kad ti je teško“- sve su to modeli koje usvajamo tokom odrastanja bez realnog objašnjenja. Iza toga se krije strah da će neko primetiti da si slab i imaš emocije. To su najbazičnije stvari pogrešne u vaspitanju. Emocije treba osloboditi, a zbog svega ovog muškarci su zatvoreniji od žena. Kad bi ti isti muškarci zavirili dublje u sebe krenule bi im suze iz dečačkih dana koje su progutali „da ne bi bili kao devojčice“.
I u partnerskim odnosima često se škrtari kada je reč o izjavama ljubavi što je takođe pogrešno i veoma opasno za emotivnu vezu.
-To je prvi korak ka propasti veze. Postoje osobe koje su slične i oboma se ne podrazumeva ispoljavanje emocija i njihova veza kao takva će opstati, ali problem je ako se nekom takav model ponašanja i ljubavi ne podrazumeva a ima partnera iz ovog prethodnog slučaja. Naš narod će ubiti predrasude, one od pre 300 godina koje su ovde aktuelne i danas u 21. veku. Svi su u nekom strahu, žele da se „sačuvaju“ da ne budu povređeni, a pri tom da imaju ljubav i strast. To tako ne može. Ima ljudi koji su dugo zajedno, a njihove suštine se nisu dodirnule već samo njihove periferije. I kad se desi da se dodirnu, oni se raziđu, jer shvate da jedino u okviru materijalnog sveta na svakodnevnom nivou dobro funkcionišu. Zbog toga mnogi u braku nisu zadovoljni. Kod nas se podrazumeva da se u porodici volite, da na primer otac voli ćerku i da bi sve uradio za nju, ali nije u redu to ne izgovoriti jer se tako šalje direktna poruka koja mnogo znači.
Pokazivanje emocija može da se nauči.Na žalost ni mnogi roditelji to ne umeju pa tako i svoj model prenose na svoje naslednike.
– Koliko roditelja uhvati svoje dete za glavu, pogleda ga u oči i kaže mu: „Ja tebe volim takvog kakav jesi, jedinstvenog i savršenog?“ Plašim se da je jako mali broj onih koji to rade što je velika greška.
U današnje vreme ono što najviše muči ljude je egzistencija. Taj problem donosi sa sobom i nesigurnost, nemanje ljubavi prema sebi, nepokazivanje emocija, strahove od odnosa s drugima, bežanje od ljubavi, pomoći i večitu zabrinutost i pitanje „šta će biti sutra“.
-Svako ima svoj put koji mora sam da utaba. Ići putem roditelja je življenje „života na pola“. Svako može da izabere svoj put i kreira ga sam. Na njemu će biti prijatnih i nekih drugih stvari, ali to je vaš put i koračajući njime osetićete da živite vaš život.
Strah od ljubavi je osećaj koji obuzima mnoge u vremenima kada su svi željni ljubavi a na neki način beže od nje. Nataša Vukoje kaže da se taj osećaj kod ljudi najčešće javlja iz straha da će biti ostavljeni .
-Plaše se povređivanja, davanja, zbližavanja, voljenja, dopuštanja da ih neko upozna onekve kakavi jesu… Apsurdno je plašiti se ljubavi, a toliko je želeti.
Ono što sa sigurnošću znam je da prvo moramo da se ispunimo ljubavlju „do vrata“ da bismo mogli da damo i dobijemo ljubav. Suština svega je da se okrenemo sebi.
U svakodnevnom životu koji se odvija velikom brzinom mnogi često zaborave na sebe i svoje potrebe. Nataša napominje da je veoma važno posvetiti jedan delić dana isključivo sebi, bez griže savesti i izgovora.
-Vreme koje provedete ne radeći ništa u miru sa sobom na pravi način je nešto najbolje što svako može da uradi za sebe. Ja pola satadnevno meditiram u svom miru. Prislonim ruke na telo i osećam kako mi srce kuca, kako mi se pomeraju creva i stomak i to je jedan vid meditacije. Sve što sam do sad napisala nastalo je posle toga, sve što sam sprovela u delo nastalo je iz tog mira. Kad naučimo da se umirimo tad izlaze iz nas emocije koje su u nama, sva naša kreativnost. Ne možemo iz haosa da krenemo u akciju. Kad god osetim da sam u trci, vratim se u sebe, to je najvažnije.
Branka Gajić
© 2014 by BG online. All rights reserved
© by BGonline. All rights reserved
