Psihološki uzroci prejedanja i gojaznosti
„Mnogim gojaznim osobama hrana je jedini poznati vid utehe“
Gojaznost predstavlja složen fenomen koji obuhvata medicinske, psihološke (itrapsihičke i interpersonalne), sociokulturne i dimenzije. Iako gojaznost objektivno nosi značajne zdravstvene rizike, razgovor o ovoj temi unutar porodice često je praćen nelagodom i izbegavanjem što može doprineti odsustvu adekvatne prevencije i podrške- kaže prim. dr Marija Đurović, psihijatar i psihoterapeut.
Zbog čega je često tabu govoriti o gojaznosti u okviru porodice?
-Više je razloga za to. Prvi je moguće taj što se gojaznost još uvek ne percipira kao bolest, iako je još u prošlom veku definisana kao ”hronična relapsirajuća bolest sa brojnim posledicama u somatskom i mentalnom zdravlju”. Nedostatak edukacije o zdravlju i konstruktivnim načinima komunikacije dodatno otežava problem. Kada članovi porodice nemaju znanja kako da temu otvore na podržavajući i nenametljiv način, često biraju da o njoj uopšte ne govore. Drugi razlog je stigma povezana sa telesnom masom i veći akcenat na estetske probleme gojaznosti, a ne zdravstvene. Brojna istraživanja pokazuju da osobe sa viškom kilograma često doživljavaju osude i stereotipe, poput lenjosti, nediscipline ili slabije vrednosti. Kad se ovakvi stavovi preslikaju na porodične odnose, razgovor o težini može biti shvaćen kao kritika ličnosti, a ne kao briga za zdravlje. Strah od povređivanja osećanja ili narušavanja odnosa dovodi do ćutanja i izbegavanja otvorenog dijaloga. Ovom tabuu doprinosi i širi društveni kontekst. Mediji i popularna kultura promovišu idealizovane slike tela što povećava pritisak i strah od osude. U porodicama koje već funkcionišu pod pritiskom društvenih očekivanja razgovor o gojaznosti može delovati dodatno opterećujuće, pa se izbegava u cilju očuvanja unutrašnjeg mira. Ne manje značajan razlog je emocionalna povezanost hrane i porodičnih rituala. U mnogim kulturama, uključujući i balkanski kontekst, hrana ima centralnu ulogu u izražavanju ljubavi, gostoprimstva i zajedništva. U takvom okviru, razgovor o gojaznosti može biti doživljen kao osporavanje samih temelja porodične dinamike i tradicije. Kritika ishrane može se protumačiti kao kritika porodice u celini, a ne samo individualnog ponašanja. Dalje, roditelji se često osećaju odgovornim za ishranu i životne navike dece, pa otvaranje teme gojaznosti može izazvati osećaj krivice i odbrane. S druge strane, deca i adolescenti mogu reagovati otporom, posebno u periodu formiranja identiteta gde se svaki komentar na račun izgleda doživljava kao pretnja samopoštovanju- objašnjava prim. dr Marija Đurović.
„Depresivni poremećaj predstavlja značajan rizik za nastanak gojaznosti dok sa druge strane gojaznost je rizik za depresivni poremećaj…“
Koliko je česta pojava depresije zbog gojaznosti kod osobe koja se bori sa ovim problemom?
-Gojaznost i depresija su široko rasprostranjeni poremećaji sa ozbiljnim zdravstvenim i socioekonomskim posledicama, tako da ne govorimo samo o pojavi depresije kod osoba sa gojaznošću, već o ozbiljnom preklapanju ova dva poremećaja. Povezanost ovih poremećaja može biti sagledana na više nivoa: od genetike preko perifernih endokrinih mehanizama, imuno inflamatornog delovanja i uticaja crevne mikrobiote. Sve je više publikacija koje govore o povezanosti ova dva poremećaja, a postoje studije koje ukazuju na dvosmeran odnos: sa jedne strane depresivni poremećaj predstavlja značajan rizik za nastanak gojaznosti dok sa druge strane gojaznost je rizik za depresivni poremećaj. Veliki broj gojaznih ljudi u društvu sa visokim standardima lepote se bori sa niskim samopouzdanjem i samopoštovanjem, što vodi ka socijalnom povlačenju i intenzivira depresivnu simptomatologiju. Kod velikog broja pacijenata to može dovesti do brojnih pokušaja redukcije telesne mase i primenu restriktivnog načina ishrane, što ukoliko nije adekvatno vođeno od strane stručnjaka, može voditi u kompulzivno prejedanje i tako do povraćaja izgubljenih kilograma a potencijalno do još većeg povećanja telesne mase. Takvo stanje vodi ka potencijalnoj stigmatizaciji i diskriminaciji te depresivnom poremećaju. I tako se zatvara začarani krug depresija -gojaznost. Depresivni poremećaj ima dva tipa, tip I i tip II ili melanhona depresija ili atipična depresija koju karakteriše hipersomnija, povećanje apetita, povećanje telesne mase ili gojaznost, letargija, umor.
„Verovanje u ekstremne dijete kao brza rešenja vodi ka fiziološkim, psihološkim i socijalnim posledicama koje mogu biti ozbiljnije od samog problema gojaznosti.“
Kuda vodi uverenje da postoje brza rešenja uz ekstremno rigorozne dijete?
-Uverenje da je moguće postići trajni gubitak telesne mase kroz brza i ekstremno restriktivna rešenja jedan je od najčešćih i najštetnijih mitova u savremenom pristupu ishrani. Takva uverenja ne samo da ugrožavaju fizičko i mentalno zdravlje pojedinca, već i perpetuiraju začarani krug nezadovoljstva sopstvenim telom, neodrživih navika i ponovnog vraćanja kilograma. Ekstremno rigorozne dijete često dovode do naglog kalorijskog deficita koji može izazvati metaboličke adaptacije. Organizmu se usporava bazalni metabolizam u cilju očuvanja energije što otežava dalje mršavljenje i podstiče brzo vraćanje izgubljene telesne mase (fenomen „jo-jo efekta“). Ovaj mehanizam je jasno dokumentovan u kliničkim i epidemiološkim studijama. Osim toga, nagla restrikcija određenih namirnica ili čitavih grupa hrane povećava rizik od nutritivnih deficita. Dugoročno to može rezultirati poremećajem hormonske ravnoteže, smanjenjem mišićne mase, poremećajima rada gastrointestinalnog sistema i opštim padom imunološke funkcije. Tu su i psihološke posledice. Ekstremne dijete često stvaraju rigidne obrasce razmišljanja o hrani, gde se namirnice dele na „dobre“ i „loše“, što doprinosi osećaju krivice, frustracije i gubitku kontrole prilikom „prekršaja“. Takav pristup može biti okidač za razvoj poremećaja u ishrani, uključujući kompulzivno prejedanje, ortoreksiju ili bulimične epizode. Dodatno, uverenje u brza rešenja stvara iluziju da su zdravlje i telesna masa rezultat kratkoročnih napora, a ne dugoročne promene životnih navika. Ovaj stav odlaže usvajanje održivih strategija, kao što su balansirana ishrana, redovna fizička aktivnost i rad na emocionalnoj regulaciji, koje predstavljaju jedini dokazano efikasan put ka trajnom unapređenju zdravlja. Verovanje u ekstremne dijete kao brza rešenja vodi ka fiziološkim, psihološkim i socijalnim posledicama koje mogu biti ozbiljnije od samog problema gojaznosti. Ključ prevencije leži u edukaciji, razvijanju realnih očekivanja i promociji holističkog pristupa ishrani i zdravlju.
Koji su najčešći psihološki razlozi uzroka gojaznosti?
-Davne 1957. psihijatri su uočili 27 afektivnih i psihodinamskih faktora koji su u značajnoj korelaciji sa prejedanjem. To uključuje anksioznost, bes, krivicu, depresiju, samokažnjavanje, samonagrađivanje, nesigurnost, prkos, osećaj nevoljenosti, traženje pažnje, izbegavanje konkurencije i slično. Oni ističu da se skoro svaki nerešeni psihodinamički konflikt koji se javlja u svakoj fazi psihoseksualnog razvoja može povezati sa prejedanjem. Veza između hranjenja i roditelja koji hrani dete je osnovni šablon za razvijanje kapaciteta za odnos sa drugima i prema sebi. Neke bebe samo žele više nego što dobiju ili ne mogu da tolerišu frustraciju koju osećaju kada im hrana ne dođe baš kada to žele. Majke gojaznih ljudi verovatno su nudile hranu umesto neke druge potrebe deteta, verovatno zbog sopstvenih poteškoća-depresivnost majke npr., a rezultat je da dete tada ne čita tačno svoje unutrašnje stanje i ne može da odgovori na to na adekvatan način. Jedenje tako postaje povezano sa samoregulacijom u smislu redukcije anksioznosti i besa. Gojazna osoba nema sposobnost da se samoumiri jer je u detinjstvu pretrpela neuspeh empatičnog ogledanja i nije stekla unutrašnje kapacitete koji bi normalno ojačali ego i njegove funkcije. Za one koji nisu uspeli da nauče da postignu samoumirenje, u situacijama kada je potrebna uteha, okretanje hrani ima smisla, jer je to delovalo ranije tokom života. Ova prisila da se ponovi situacija hranjenja pa time i umirenja stvara začarani krug. Pod stresom, osoba se može povući na oralno zadovoljstvo kao što je pušenje, sisanje palca, piće i, naravno, jedenje. Ovaj raniji period njihovog života im je dao i neki osećaj sigurnosti kao i zadovoljstva koje se, pod prinudom, može ponovo oživeti, iako na manje-više patološki način. Jasno je da konzumiranje hrane može biti povezano sa neutralizacijom neprijatnih osećanja, ali je jasno i da se radi o neprilagođenom obliku samolečenja
„Hrana postaje uteha onim ljudima koji nisu u najranijem detinjstvu ”opremljeni” da se na drugi način nose sa određenim životnim teškoćama i neprihvatljivim osećanjima.“
Šta se najčešće “krije” ispod velikog tela?
-Veličina tela kod gojaznih se može ”koristiti” na više načina: neki gojazni pacijenti koriste veličinu svog tela da zastraše i kontrolišu druge ili simbolično da se zaštite od međuljudskih povreda- fizičkih ili psiholoških; kao racionalizacija za neuspeh u karijeri ili u društvenim i seksualnim odnosima. Gojaznost može da služi kao alibi za izbegavanje pretećih i neprihvatljivih zahteva od strane društva, a uživanje u hrani omogućava da se doživi barem nešto slično zadovoljstvu. Postoje autori koji smatraju da su gojazna deca možda morala da preuveličaju svoju veličinu kao odgovor na osećaj praznine ili ranjivosti ili da nadoknade roditeljima za koje mogu da osećaju da su razočarani njima. Velika fizička veličina simbolično predstavlja potrebu i želju za snagom i sigurnošću, ovo je tipično za gojaznu decu kojima fizička veličina pomaže se da u nesigurnim i nestabilnim odnosima, osećaju snažnije, sigurnije i moćnije. Veliko telo deluje kao zaštitni zid od spoljašnjeg sveta koji osoba često doživljava kao neprijateljski i preteći.
Na koji način se poremećaj prejedanja povezuje sa emocionalnom traumom?
-Poremećaj prejedanja jedan je od najčešćih oblika poremećaja ishrane i karakteriše se ponavljajućim epizodama unosa velike količine hrane u kratkom vremenskom periodu, uz osećaj gubitka kontrole. Za razliku od bulimije nervoze, kod prejedanja obično ne postoje kompenzatorna ponašanja, poput povraćanja ili prekomernog vežbanja, što često dovodi do gojaznosti i pratećih zdravstvenih komplikacija. Vrlo često u ambulantnom radu, osobe dolaze na lečenje zbog gojaznosti, ali se tokom pregleda otkrije da boluju i od poremećaja prejedanja. Istraživanja pokazuju da se poremećaj prejedanja često povezuje sa prethodnim iskustvima emocionalne traume. Trauma može biti posledica različitih događaja – fizičkog ili seksualnog zlostavljanja, emocionalnog zanemarivanja, gubitka bliske osobe ili dugotrajnog izlaganja stresu i konfliktima u porodičnom okruženju. Takva iskustva narušavaju osećaj sigurnosti, samopoštovanja i sposobnosti regulacije emocija. Hrana u tom kontekstu može postati način samoregulacije i privremeno sredstvo za smanjenje intenzivnih osećanja, poput tuge, besa, anksioznosti ili unutrašnje praznine. Prejedanje tada deluje kao strategija suočavanja sa traumatskim sećanjima ili neprijatnim emocijama, iako dugoročno doprinosi osećaju krivice, stida i dodatnom psihološkom opterećenju. Razumevanje povezanosti između poremećaja prejedanja i emocionalne traume ima važan terapijski značaj. Efikasan pristup lečenju zahteva kombinaciju psihoterapijskih metoda usmerenih na regulaciju emocija, jačanje samopouzdanja i obradu traumatskih iskustava.
„Razumevanje povezanosti između poremećaja prejedanja i emocionalne traume ima važan terapijski značaj.“
Kad ljudima hrana postaje uteha i kako to prihvataju kad osveste ovu činjenicu?
-Kaplan &Kaplan (1957.) izdvajaju 27 afektivnih faktora koji su u značajnoj korelaciji sa prejedanjem, pa samim tim i sa gojaznošću: anksioznost, bes, krivica, stid, depresija, samokažnjavanje, samonagrađivanje, nesigurnost, prkos, osećaj nevoljenosti, i dr. Kada se takva osećanja jave gojazni ljudi ih umiruju i privremeno umanjuju konzumiranjem hrane i za mnoge gojazne osobe hrana je jedini poznati izvor utehe. Hrana postaje uteha onim ljudima koji nisu u najranijem detinjstvu ”opremljeni” da se na drugi način nose sa određenim životnim teškoćama i neprihvatljivim osećanjima. To nikako nisu nova saznanja, u drugoj polovini 19. veka počeo je da se uviđa značaj psihičkih faktora kod povećanja konzumiranja hrane i izražene promene telesne mase. Primećeno je da se gojaznost pojavljuje nakon smrti bliske osobe, u situacijama odvojenosti od doma ili kod drugih događaja koji uključuju strah od napuštanja i usamljenosti. Jasno je da su situacije koje izazivaju prejedanje i smanjenje aktivnosti slične situacijama koje obično prate tugovanje i depresiju. Kada se osvesti ova činjenica osobama koje imaju poremećaj prejedanja bude lakše na neki način jer onda u procesu psihoterapije mogu da rade ne pravim uzorcima svog problema a to su emocije i nemogućnost da se na adekvatniji način suoči sa njima.
Kako se manifestuje sindrom noćnog jedenja i šta savetujete osobama koje imaju ovo ponašanje?
-Sindrom noćnog jedenja podrazumeva kompleksan poremećaj koji predstavlja kombinaciju poremećaja ishrane, poremećaja spavanja i afektivnih poremećaja. U osnovi ovog poremećaja jeste psihološka komponenta ali i neuroendokrini faktori. Od psiholoških faktora koji dovode do sindroma noćnog jedenja važno je pomenuti anksioznost, depresivnost, sniženo samopouzdanje, preživljenu traumu, stresogone događaje u životu. Sindrom noćnog jedenja je prvi put opisan davne 1955. godine (Stunkard, Grace and Wolff) i podrazumeva sledeći trijas: 1) jutarnja anoreksija (gubitak apetita), 2) večernja ili noćna hiperfagija (preterano konzumiranje hrane) koja čini 25% dnevnog unosa hrane, 3) nesanica. Ono što su kasnija klinička ispitivanja pokazala to je da se ovaj poremećaj javlja 1) kod gojaznih osoba, 2) tokom perioda životno stresnih događaja, 3) kao odgovor na povišen nivo stresa. Da bi se postavila dijagnoza ovog poremećaja, potrebno je da budu prisutni sledeći simptomi: 1) učestale epizode uzimanja hrane tokom noći, epizode se događaju po buđenju iz sna i podrazumevaju konzumiranje veće količine hrane (više od 25% ukupnog dnevnog unosa hrane). U vezi događaja postoji svesnost i sećanje; 2) noćno prejedanje je stanje koje se ne može objasniti nekim spoljašnjim uticajem kao što je promena ciklusa spavanje-budno stanje ili lokalnim i socijalnim normama; 3) noćno prejedanje za posledicu ima značajno pogoršanje psihičkog funkcionisanja-zabrinutost, neraspoloženje kao i smanjene funkcionalnosti; 4) pored toga osoba mora imati još tri od sledećih pet kriterijuma: a) jutarnji gubitak apetita; b) jaku žudnju da konzumira hranu između večere i odlaska na spavanje, i/ili prilikom buđenja tokom noći; c) nesanicu bar 4-5 noći nedeljno; d) depresivno raspoloženje koje se pogoršava u večernjim časovima; e) simptomi se ne mogu bolje objasniti kao binge eating disorder ili drugim mentalnim poremećajem, koji uključuje i zloupotrebu supstanci, niti nekim drugim medicinskim poremećajem ili efektom konzumiranja leka. Osobama koje prepoznaju navedene simptome u svom ponašanju, neophodno je da se jave psihijatru na pregled, jer lečenje podrazumeva farmakoterapiju i psihoterapiju. SSSR antidepresivi (inhibitori ponovnog preuzimanja serotonina) su se pokazali korisnim, što je i za očekivati s obzirom da imaju značajan uticaj na poboljšanje raspoloženja i spavanja. Brojna istraživanja su pokazala da psihodinamska psihoterapija dovodi do značajnih poboljšanja i redukcije simptoma kod osoba koje pate od ovog poremećaja.
Branka Gajić
Foto: Dario Konstantinović
Priručnik „Poremećaj ishrane“ po ceni od 2500, “Poremećaji ishrane i gojaznosti” po ceni od 1700 i “Poremećaj ishrane i gojaznost- Od teorijske osnove do kliničke prakse” po ceni od 2000 + troškovi dostave možete poručiti telefonom 066060820 ili putem porudžbenice:
