ISKUSTVO JE NAJBOLJA ŽIVOTNA ŠKOLA
Pet minuta je mlađi od svog brata blizanca. Obojica su vredni, uspešni i popularni pevači, ali od rođenja koračaju putem koji im je dat sa pozitivnim mislima, širokim osmehom, ali i nedostatkom vida. Dejan Matić je kao i njegob brat blizanac prevremeno rođen pre 37 godina. Obojica su prve dane života proveli u inkubatoru, a iz neutvrđenih razloga, obe bebe su samo nekoliko dana po rođenju u bolnici oslepele. Taj nedostatak im je sudbina nadomestila muzičkim talentom. Dejan Matić je optimističan, duhovit i veseo čovek koji kaže da je neizmerno zahvalan roditeljima što su ga izveli na pravi put i doprineli tome da je uvek pozitivan.
-Desi se, mada vrlo retko da nisam dobre volje, ali tada ne želim da delim to osećanje sa drugima jer ne želim da prebacujem negativnu energiju na ljude koje volim- kaže Dejan i sa osmehom se priseća detinjstva, odrastanja, školskih nestašluka, a naročito gimnazijskih dana.
Nakon osnovne škole za decu oštećenog vida “Veljko Ramadanović” u Zemunu, Dejan i Saša su upisali muzičku gomnaziju “Kosta Manojlović”. Bila je to njihova prva ozbiljna prekretnica jer su po prvi put išli u školu sa decom koja nemaju problem sa vidom.
-Opšte predmete smo imali u Zemunskoj gimnaziji, i sećam se da su se već trećeg dana od početka školske godine dvojica pobila oko toga ko će da sedi sa mnom. Ta drugarstva traju i danas. Kad ne bih došao u školu smao jedan dan, najbolji drug bi me zvao da mi kaže da je trebalo da mu to najavim, pa da ni on ne dođe.
Dejan je uvek bio odličan đak, ali i predvodnik mnogih nestašluka, odlazaka sa časova i šala.
-Čim bi stigli novi muzički instrumenti u prodavnicu na Slaviji nagovarao sam drugove da idemo tamo. Još uvek pamtim puteve kojima sam bežao iz škole. Bio sam zvrk.
Odgovoran i nestašan
Danas je Dejan u braku sa Jelenom. Imaju dva sina, Zorana i Konstantina. Popularni pevač za sebe kaže da je dobar i posvećen tata i dodaje da su ga sinovi mnogo promenili.
-Najvažnije je izgraditi autoritet i maksimalno poverenje sa decom. Moji roditelji, a naročito otac imali su maksimalno poverenje u mene. Brat i ja smo rođeni u Bihaću, a detinjstvo smo proveli u Drvaru, pa smo čak i nakon preseljenja u Beograd svakog vikenda odlazili tamo. Kad sam bio peti ili šesti razred otac mi je kupio mali motor. Sale je jednom seo i odmah pao s njega, a ja sam vozio čak i na jednom točku. Voleo sam da pobegnem sa drugarima, a kasnije su me neki cinkarili kući da su me viđali na ambisima, opasnim krivinama. Bio sam nestašan, ali poverenje nikad nisam prokockao.
Iako su blizanci, Dejan kaže da su on i njegov brat potpuno različiti, i šaljivo dodaje da su “kao da se na putu nisu sreli”.
-On je bio primeran učenik ali kampanjac, a mene nisi mogao da uhvatiš nespremnog. Imao sam izostanaka koliko hoćeš, ali i sve petice. Sve domaće zadatke sam radio na odmorima, postizao sve na pamet ali i šarm, a voleli su me profesori. I ranije i danas me je nerviralo upoređivanje sa Sašom. U životu je najvažnije biti svoj, imati stav i sebi trasirati put kakav želiš.
Kad se sruši čitav svet
Pre pet godina Dejan Matić se suočio sa najbolnijim gubitkom do sad. Njegov najbliži saradnik koji mu je bio kao brat iznenada je preminuo. Dejan kaže da je mnogo teško prebrodio taj period.
-Tad mi se ceo svet srušio, mislio sam da nikad više neću izaći na binu, niti zapevati- priseća se Dejan.- Do danas nije prošao nijedan dan da ga nisam pomenuo. Tokom ta dva meseca kad sam bio najutučeniji čak sam po prvi put u životu pio lekove za smirenje. Do tad sam bio jak i čvrst, nisam znao da nešto može da me poremeti, izbaci iz koloseka i slomi. Mislim da niko ne voli svoju profesiju kao mi muzičari. Ta ljubav prema muzici me je izvukla iz depresije. Mom prijatelju sam posvetio pesmu “Amanet” koju je napisao Saša Milošević Mare, ali je uživo nikad nisam otpevao iako su mi je mnogo puta tražili na nastupima. Previše je emocija u njoj.
Život bez vida
Oduvek je Dejan bio okružen društvom koje je bilo nešto starije od njega i kaže da mu niko nikad nije stvarao kompleks ili ga tretirao kao da nije ravnopravan sa drugima.
-Penjao sam se na drvo, krao trešnje, išao na bazen… Uvek sam bio svestan sebe, imao samopouzdanje. Jedino mi je nedostajalo da vozim auto jer automobile obožavam. Ali ko zna zašto je to dobro. Moj najbolji prijatelj mi je jednom prilikom sa punim poverenjem dao da vozim auto kod Kuzmina na putu ka Beogradu. Toliko poverenja je imao u mene, i sve je prošlo bez problema.
Za ljude koji ne vide kažu da imaju mnogo razvijenija druga čula. Dejan kaže da iako je to istina, on sam nije svestan toga.
– Pre bih rekao da imam razvijenu intuiciju. Tako sam pre nekoliko godina vraćajući se s puta rekao saradnicima da imam predosećaj da će mi moja supruga Jelena kad dođem kući reći da ću postati ćale. Tako je i bilo. Bukvalno sam predvideo sve, od reči do reči. Ja sam čovek trenutka. Imam skoro nepogrešivu intuiciju.
Dobar psiholog
Kad govori o svojoj intuiciji Dejan voli da kaže kako ima dvadeset godina staža na terenu i da je to ozbiljan fakultet.
-Dobar sam psiholog, mada ne volim psihologiju. Zbog nje sam napustio fakultet. Pao sam taj ispit i tražio da polažem pedagogiju koju je profesorka propitivala za tri dana i rekla mi da je nemoguće da se pripremim za tako kratko vreme. Nisam izašao na taj ispit, ali niti otišao više na fakultet. Čovek koji nije mnogo prošao u životu ne može da ima razvijenu intuiciju. Nema danas meridijana gde ne znam nekoga. Bio sam u prilici da upoznam dobre i loše ljude, prođem i tu životnu školu, budem i nasankan i namagarčen, prođem lepe i ružne stvari. Zato danas kao i svi koji to imaju iza sebe mogu i da dobro procenim ljude i okolnosti.
Dejan je hrabar, kad voli on to radi bez bez zadrške i kaže da će biti uspešan sve dok bude znao koliko ne zna. Veoma je vezan za svoju porodicu, voli da im priređuje iznenađenja, a o sinovima govori sa mnogo ljubavi i topline.
-Kad se supruga porađala ja sam oba puta bio na putu. Ne bih nikad ulazio u porođajnu salu jer bih se sigurno porodio pre Jelene- kaže kroz osmeh.- Paničar sam, ali za druge. Sa sinom Zoranom koji ima 2.5 godine razgovaram kao da ima 10. Imamo obostrano poštovanje i nikad mu nešto nisam obećao, a da nisam ispunio. Kada je imao nepune dve godine zajedno smo plivali do bova, a u to vreme je častio tamburaše i naručio im pesmu “Razbole se lisica.”
“Kad pevas, trudi se da ti narod veruje” – najbolji je savet koji je dobio od početka karijere. Kaže da živi život koji je oduvek želeo i da je važno imati u svemu meru.
-Ne treba želeti previše i treba biti realan. Znao sam da ne mogu da budem pilot. Da sam to želeo verovatno bih pregoreo u svemu tome.
Branka Gajić
Foto: Viktoria Obradović/ Fabrika fotografa
© BGonline All rights reserved
© by BGonline. All rights reserved
