Lični razvoj

Kuda vode očekivanja koja imamo od drugih ljudi?

- BGonline

Objavljeno 26/02/2020

Zimski dan. Kratak. Iako je već prošlo pola devet, još uvek se nije razdanilo do kraja. Ja sam u sali od pola osam. Pripremam, razmeštam. Crtam, postavljam stolice, kartice, flomastere. Proveravam da li će biti dovoljno prostora za svakog učesnika. Da li radi klima. Kakvo osvetljenje najbolje odgovara za kreativan rad. Biram muziku. Iščekujem.

Otpuštanje

Oko devet sati su počeli da stižu prvi učesnici. Biće ih 14. Zahtevan program za razvoj lidera. Druga od pet faza. Grupu znam. Sreli smo se nekoliko meseci ranije, na početku njihovog liderskog putovanja. Oni vode, ja obezbeđujem gorivo i sigurnu plovidbu. Svako je za sebe na prvom modulu definisao kakav lider želi da bude. Sada polako dodajemo i oduzimamo koliko čega je potrebno. Naredna dva dana ćemo pričati o puštanju i prepuštanju, davanju i zavređivanju poverenja, kontroli i razvoju ljudi. Obično to budu “teške” teme. Mnogo polemike, diskusije, slaganja i neslaganja. Jer, u liderstvu je najteže “pustiti”!

Građenje poverenja

Na moje iznenađenje, ovog jutra u sali nas je 15. Došla je još jedna koleginica. Nije to idealan scenario u modularnim programima. Dobro je kada se jedna grupa drži zajedno. Na taj način se gradi poverenje. Usklađivanjem komunikacije učesnici se ohrabruju da se otvore, a time duboko i iskreno rade na svom razvoju. Kako je pridošlica sama rekla – rešila je da se, ipak, priključi programu. Mlada. Visoka, vitka, otresita. Glasna. Na samom početku, u fazi kada smo se “prijavljivali” na trening, pričali smo o tome kako se osećamo, šta donosimo sa sobom tog jutra, šta se dešavalo između dva modula. Kada je došao red na novu učesnicu, najpre je pospanim glasom izjavila da još nije popila drugu kafu i da nije raspoložena za priču, a zatim nam svima održala predavanje o svojoj “prošloj” karijeri u drugoj kompaniji, gde je prošla sve obuke ovog tipa, da mnogo toga zna i da se samo nada da joj neće biti dosadno. Reče da možda neće ostati u grupi, ako se pokaže da je to beskorisno. Nju čeka mnogo posla. Zahvalih joj se, kao i svakom ostalom učesniku i nastavismo dalje sa “prijavljivanjem”.

Šta i od koga očekujete?

Trening je odmicao. Došli smo do dela kada se neminovno u diskusiju uvodi reč “očekivanja” . (inače, kada god to ima smisla, volim da uporedim liderstvo sa roditeljstvom.) Moja izjava da, jedina osoba od koje možemo nešto da očekujemo, smo mi sami, otvorila je diskusiju. Zapravo, deo učesnika se glasno složio, dok je drugi deo negodovao. Pustila sam ih malo da razmenjuju argumente i mišljenja. U trenutku kada to više nije bilo korisno, nežno prekinuh. Zapravo, ono što nisu znali mi je namera da još više rasplamsam diskusiju sa krajnjim ciljem da svi zajedno stignemo do tačke u kojoj se slažemo da mi nismo vlasnici svojih zaposlenih, da oni imaju svoje planove sa sobom, želje, ciljeve, očekivanja i da nije naše da od njih bilo šta očekujemo. Rekoh da možemo da se dogovaramo, zajedno planiramo, postavljamo ciljeve, dogovaramo podršku i načine za njihovo ostvarenje i slično. Na kraju sam rekla: “Mi ni od koga ništa ne možemo da očekujemo. Čak ni od svoje dece.” Negde iz pozadine, veoma jasan, glasan i ni malo sanjiv glas, gotovo viknu: “To je čista glupost!” Nova koleginica je ustala, uspravila se i, u svom maniru, održala predavanje kako smo mi, roditelji, odgovorni da naša deca postanu uspešna. A ko im bolje misli od nas, roditelja. Da mi najbolje znamo šta je za njih dobro. Nećemo valjda da ih pustimo da upropaste sebi život. Otkud meni pravo da ja njih učim kako da vaspitavaju svoju decu. Ona su njihova. Mogu sa njima da rade šta žele. I, naravno da očekuju mnogo. I sve u sličnom maniru. (ovo me je podsetilo na jednu rečenicu koju sam čula baš davno, od jedne ljute majke: ”Ja sam te rodila, ja ću te i ubiti!”)

Osluškivanje i razumevanje

Kolege su je slušale. Neki sa odobravanjem, neki zbunjeni. Nekolicini se čak oslikavala i posramljenost na licu. Ja sam sedela na svojoj stolici ispred njih, mirno slušala i čula sve što je rekla. Niko je nije prekidao. Kada je završila, pobedonosno sede. Ja sam i dalje ćutala. Tišina je postajala teška. Jedan kolega se odvaži. Nije ustao, samo se okrenuo prema njoj. Nazvao ju je imenom. Moglo se naslutiti u kom pravcu će ići njegov govor. Na žalost, koleginica to nije predvidela. Osmehnula se, pridodajući svom osećaju pobede. Gospodin joj se nežno obratio, sa višedecenijskim iskustvom roditelja. Ispričao joj je koliko je važno osluškivati, čuti i razumeti svoju decu. Pitati i pružati opcije. Davati prilike. Stvarati uslove. Rekao je: “Jedini način da nam deca budu srećna i zadovoljna je da otkriju šta je to što oni žele da budu. Na nama je da im pružimo mogućnosti da to ostvare na najbolji i najlakši način. Da im obezbedimo kvalitet školovanja, zdravlje i prilike.” Polako se uključiše i ostali. Tiho. Gotovo uplašeno od reakcije petnaeste koleginice. Dodali su i odgovornost roditelja da deci predoče prednosti i zamke različitih izbora, motivišu ih da razmišljaju dalje od puberteta i želje da se sa što manje napora preživi škola. Mnogo toga su ispričali o roditeljstvu u tih 10tak minuta. Kada je diskusija počinjala da zamire, postavila sam im novo pitanje: “I, kakve to veze ima sa liderstvom?” Mnogi su se osmehnuli. Setili su se odakle smo, u stvari, počeli celu diskusiju.

Pogrešan pogled na stvari

Nastavak predavanja su održali oni. Ja sam ustala, uzela flomaster i zapisivala njihove reči na tablu. Sa radošću sam konstatovala da su ključne reči: podrška, razvoj, slušanje, postavljanje pitanja, poverenje. Pitala sam ih: “A, zašto nema reči “očekivanja”?” Na iznenađenje mnogih, začuo se onaj isti ženski glas od pre pola sata, no sada tiši, pomirljiviji. “Izvinjavam se. Mogu li ja da odgovorim?… Razumem. Pogrešno sam gledala na stvari. Oni su svi ljudi. Punoletni. Ko sam ja da im postavljam očekivanja? Kada razgovaramo, kada ih pitam, kada se dogovaramo veća je šansa da će uraditi dobre stvari. Ja treba da ih izazovem, pokažem kuda i kako je moguće. Ja sam njihova direktorka, ali ne i vlasnik.” U tom trenutku joj je zadrhtao glas. Sela je. Nastavili smo trening na temu razvoja zaposlenih. Stvorili smo atmosferu deljenja, međusobnog učenja i podučavanja. Bilo je inspirativno i na mnogo načina korisno. Videlo se da su zadovoljni. Bila sam zadovoljna i ja.
Kao i uvek, posle dvodnevnog rada, na kraju treninga učesnici sebi zadaju domaće zadatke i javno se obavezuju da će ih uraditi. Dakle, donose odluke koje zvuče kao “Počeću..” , “Prestaću…” , “Uradiću…”. Kada je došao red na nju, petnaesta koleginica je rekla: “Odvešću sina na folklor. Već dve godine me moli, a muž i ja mu ne dozvoljavamo i teramo ga da trenira fudbal”. Potpuno spontano, začuo se aplauz nastao od samo dve šake. Jedna učesnica, koja je tokom treninga bila prilično tiha, je ustala, počela da tapše i rekla: “Ivanka, bravo. Divno. A, jedva čekam ponedeljak da te vidim sa timom. Znam da će se i tu desiti promene. Imaš sjajne ljude. Pusti ih da rade”. Ivanka se skromno osmehnula i sela.
Trening se završio. Napolju je već pao mrak, iako još nije bilo ni pet sati. Pokupila sam svoje rekvizite, ugasila svetlo i krenula. Pomislih: “Neke promene se dese tiho. Neke su glasne. Dobro je, dok god se dešavaju” . Radujem se narednom modulu sa petnaestočlanom grupom.

Mirjana Gomilanović
Foto: Dario Konstantinović
Mesto snimanja : Hotel Amsterdam, Beograd

Mirjanu Gomilanović možete kontaktirati putem mejla: mirjana.gomilanovic@one2grow.net
www.one2grow.net
www.gomilanovic.com

Mirjana Gomilanovic, PCC, Executive & Leadership Coach | ICF Registered Mentor Coach | Certified consultant & trainer for organisational change je profesionalni sertifikovani kouč u oblast razvoja lidera i organizacionog rasta, autor knjige “Svetionik u meni” i izvršni direktor Agencije “One2grow – Leadership Coaching”.
Mirjana veruje da smo svi rođeni da budemo srećni. Zbog toga se njen rad može okarakterisati kao maksimiziranje snaga i znanja pojedinaca, kako bi od toga koristi imali osoba, organizacija i kompletno okruženje. Specijalnost su joj razvoj razvoj lidera i liderskih kompetencija, upravljanje promenama, definicija i življenje kompanijske misije, vizije i vrednosti kao i kreiranje korporativne kulture kroz individualni i timski koučing.
U svom radu koristi lična iskustva, koja je stekla radeći više od deset godina na pozicijama direktora prodaje i marketinga u domaćim i međunarodnim kompanijama (IBM, Siemens, Telekom Srbija i Orion telekom).
Profesionalnost i posvećenost su je doveli do akreditacija svetskih konsultantskih kuća: Profesionalni Sertifikovan Kouč i Registrovani Mentor Kouč pri Svetskoj federaciji koučeva (PCC ICF), Erickson kouč, PCM kouč, Persona Global konsultant; SDI konsultant; Points of You Trainer and Coach; Oxford Leadership Academy fellow, NLP BP i mnoge druge.
Po formalnom obrazovanju je magistar elektrotehnike.
Srećno je udata i majka je troje dece.

Intervju sa Mirjanom Gomilanović: