Osećaj nedovoljnosti i iskrivljena slika o sebi i svetu
Šta je to, što ne biste voleli da se nađe u rečenici:„Volela bih da sam to tada znala!“? Ovako je zvučalo poslednje pitanje na poslednjoj od pet sesija koje sam imala sa klijentkinjom. Ona je radila u velikoj međunarodnoj organizaciji, tokom karijere je menjala gradove, zemlje, kontinente. U svakom gradu boravila je dve godine. Njen posao je bio da uspostavi poslovanje od nule i preda uređen sistem timu koji ostaje da operativno vodi posao. Kada bi se desila primo predaja ona bi išla dalje. Poslednje dve godine je provela u centrali i za to vreme rodila dve devojčice. Naše sesije su imale za cilj da joj pomognu da razume opcije, kreira i sprovede odluke koje se tiču nastavka njene karijere po povratku sa porodiljskog bolovanja.
Sa bebom na sesiji
Sesije smo držale online, predveče po našem vremenu, s obzirom na veliku geografsku i vremensku razliku. Kod nje je to bilo pre podne. Prilikom upoznavanja i tokom prve sesije bila je jako uzbuđena i zahvalna. Iz druge sobe čuo se plač bebe od nekoliko meseci, ali se trudila da ignoriše zvuke i ostane fokusirana na sesiju. Silno se iznenadila kada sam je zaustavila, zamolila da ugasi kameru, ode po ćerku, donese je i drži u naručju tokom sesije. Rasplakala se od zahvalnosti. Rekla je da joj to nikada nije palo na pamet. Nije razmatrala mogućnost da integriše svoje dve uloge i onda kad je to moguće smanji pritisak. Shvatila je da time povećava fokus na teme o kojima se razgovara. Ionako su svi sastanci online.
Zahvalnost
Tokom sesija smo radile na nekoliko polja. Počele smo od razumevanja njene trenutne situacije i toga šta je to u poslu koji radi što ceni i voli. Na čemu je zahvalna? Pričala je o mnogim aspektima. Jako joj je bilo važno to što je u osnovi njenog posla pomaganje ljudima. Bila je zahvalna na zdravlju, porodici koju ima, podršci i finansijskoj stabilnosti.
Osluškivanje sebe
Nakon nekog vremena sam je pozvala da preispita šta je to što joj nedostaje, a misli da joj je u ovoj fazi života potrebno, bez obzira na to da li se tiče unutrašnjih snaga i resursa ili konkretnih, merljivih ostvarenja. Lako je počela, kao da je imala spisak u glavi. Onda je usporila, pa zastala. Delovalo je kao da je otvorila neka vrata i da ne može jasno da razazna čega tu ima. Izgledala je kao da zaista skuplja oči da bi dobila jasnoću. I pronašla je! Ljubav prema sebi. Tako je ona nazvala potrebu da bude nežna prema sebi, da oslušne sebe i krene ka svojim željama. Bavile smo se ovom temom. Bilo joj je potrebno da sebi dâ dozvolu da sme da brine o sebi na načine na koje to nije radila ranije.
Lična i tuđa očekivanja
Prešle smo na segmente njenog života koji joj smetaju, kojima nije zadovoljna i koje bi želela da eliminiše. Mnogo je tu bilo ličnih i tuđih očekivanja, ograničenja, uverenja. Sa raznih strana su dolazili pritisci u vidu „moram“ i „ne smem“. Tu su se našle i neke teške komunikacije uzrokovane davnim konfliktima ili velikim različitostima. Ovaj deo njenog procesa je bio prilično dubok i osvešćujuć. Shvatila je da za sobom vuče mnoga opterećenja koja ili nisu njena ili su ostala davno u prošlosti. Neki dobronamerni saveti iz detinjstva su je sputavali da sa 35 godina preduzme logične korake ka ciljevima koje je jako želela. Pređašnja iskustva i kreirane predrasude i principi su joj iskrivile sliku o svetu, mogućnostima, prilikama i ishodima. Najvažnije od svega, radom u ovom polju shvatila je da merilo uspeha koje su joj nametnuli kao jedino ispravno u njenom koordinatnom sistemu ne zauzima visoku poziciju. Ta spoznaja je otključala mnoga zabravljena vrata. Ušla je u neistražene hodnike mogućnosti. Rekla je da se oseća kao Alisa u zemlji čuda i da joj je sve što je mislila da treba da bude veliko odjednom tako malo. Sa druge strane oseća kako joj samopouzdanje i samoprihvatanje rastu, kao da ona sama raste otkako je razumela sopstvene (ranije) obrasce razmišljanja i kako su oni uticali na njen osećaj nedovoljnosti.
Šta je sreća?
U tom periodu našeg rada prvi put je pomenula sreću. Do tada je pričala o uspehu, pozicijama, cljevima, postignuću. Zadržale smo se na ovoj temi da bih joj pružila priliku da razume šta na njenom jeziku znači „sreća“ i da jasno oslika kako bi to u njenom životu moglo to da izgleda. Na kraju smo se pozabavile razjašnjavanjem puta. Na njenom jeziku to je značilo definisanjem strategije, akcionih koraka, ključnih tačaka i rokova. Primetna je bila promena u njenom načinu komunikacije. Bez obzira što se radilo o „čvrstim“ temama, ona je zvučala lako. Bilo joj je potpuno prirodno da između dva poljupca u vrat svoje bebe izgovori nekoliko ključnih merila za uspeh i važnih akcija koje mora da sprovede. Potpuno joj je bilo jasno šta želi i kako će to da ostvari.
Razumevanje i podrška
Pred kraj sam je pitala ima li još nešto što misli da je važno da uradi pre svega što je već osmislila. Posle kraće pauze rekla je da ima nekoliko važnih razgovora koje mora da osmisli, dobro se spremi i obavi. Zvučala je kao da se uplašila što ih je zaboravila. Naglas sam podelila sa njom svoje opažanje i pitala je o čemu se radi. Kao da ni sama ne veruje da je to zaboravila, rekla je da su ljudi, sa kojima mora da obavi te razgovore, njeni najvažnije stakeholder-i i da će im njihova podrška i razumevanje biti neprocenjivi na putu ostvarenja zacrtanih ciljeva. Zato su ti razgovori toliko važni, a njihovo zaboravljanje je moglo da ima visoku cenu.
Buduća JA
Zatim smo došle do pitanja sa početka teksta. Zamislite „buduću vas“, onu koja je na dobrom putu da ostvari sve ono o čemu smo nas dve tokom ovih nekoliko meseci pričale. Šta je to što ne biste voleli da se nađe u rečenici: „Volela bih da sam to ranije znala!“? Uzdahnula je, kao da je dobila veoma teško pitanje, a znala je da je odgovor na to pitanje iz budućnosti danas veoma važan. Kao devojčica od desetak godina je nesigurno rekla: „Volela bih da znam da li sam donela dobru odluku.“ Tišina je potrajala nekoliko desetina sekundi. Čulo se njeno disanje, ravnomerno disanje bebe na njenim grudima, zatim nežan, gotovo nečujan poljubac… malo kasnije i reči: „Ja nikad ni u šta nisam bila ovoliko sigurna kao u ovo što sada radim. Hvala vam.“
Mirjana Gomilanović
mirjana.gomilanovic@one2grow.net
Foto: Dario Konstantinović
Mirjana Gomilanovic, PCC, Executive & Leadership Coach | ICF Registered Mentor Coach | Certified consultant & trainer for organisational change je profesionalni sertifikovani kouč u oblast razvoja lidera i organizacionog rasta, autor knjige “Svetionik u meni” i izvršni direktor Agencije “One2grow – Leadership Coaching”.
Mirjana veruje da smo svi rođeni da budemo srećni. Zbog toga se njen rad može okarakterisati kao maksimiziranje snaga i znanja pojedinaca, kako bi od toga koristi imali osoba, organizacija i kompletno okruženje. Specijalnost su joj razvoj razvoj lidera i liderskih kompetencija, upravljanje promenama, definicija i življenje kompanijske misije, vizije i vrednosti kao i kreiranje korporativne kulture kroz individualni i timski koučing.
U svom radu koristi lična iskustva, koja je stekla radeći više od deset godina na pozicijama direktora prodaje i marketinga u domaćim i međunarodnim kompanijama (IBM, Siemens, Telekom Srbija i Orion telekom).
Profesionalnost i posvećenost su je doveli do akreditacija svetskih konsultantskih kuća: Profesionalni Sertifikovan Kouč i Registrovani Mentor Kouč pri Svetskoj federaciji koučeva (PCC ICF), Erickson kouč, PCM kouč, Persona Global konsultant; SDI konsultant; Points of You Trainer and Coach; Oxford Leadership Academy fellow, NLP BP i mnoge druge.
Po formalnom obrazovanju je magistar elektrotehnike.
Srećno je udata i majka je troje dece.
Intervju sa Mirjanom Gomilanović:
Važne lekcije za poslovne lidere
Da li novac menja ljude?
Lider (ne)piše pravila
Život pod lupom poslovnih saradnika
Prilike se ne čekaju već im se hrabro ide u susret
