BG online

Intervjui

Život nakon najgorih lekarskih prognoza

Svi imaju snagu da prežive baš sve (Slađana Pavlović)

Demantovala je najcrnje lekarske prognoze, rekli su joj da će biti nepokretna i da neće imati dece, a ona danas ima četrnaestogodišnju ćerku i živi sasvim normalno…

Postoje iskušenja koja imaju zadatak da nas opomenu, daju nam neku novu priliku i šansu ili nas uspore… Slađana Pavlović je do jedne kobne, letnje noći živela u petoj brzini. Istovremeno je radila, studirala, učila jezike, volontirala u jednoj zdravstvenoj ustanovi radeći sa autističnom decom, maštala o tome da otputuje na sva ona mesta koja nije obišla i postane osoba koja će znati znati mnogo. Čitala je tad i knjige koje nisu svuda i svima dostupne, a od tinejdžerskih dana je radila, umela da sebi sašije garderobu, bila vredna i neumorna. Živela je u Italiji u koju se doselila iz Srbije još kao devojčica.
-Živela sam brzo i spavala malo. Dan mi je bio prekratak i nisam želela da bilo šta propustim. Imala sam 23 godine kad sam doživela saobraćajnu nesreću koja je promenila baš sve u mom životu. Umor koji sam osećala danima je mogao da mi bude znak da usporim, ali nisam želela da oslušnem sebe. Lekari su mi sugerisali da se naspavam, ali ja sam i dalje živela brzo. U povratku sa rođendana moje drugarice sela sam u svoj automobil. Izgubila sam kontrolu nad kolima…-priseća se Slađana te letnje večeri. -Nakon što su me sa mesta nesreće doneli u bolnicu proglasili su me mrtvom što su čak sutradan objavili novinari u tom malom mestu u kojem sam živela gde su me svi znali. Suočila sam se sa kliničkom smrću što je bilo neverovatno iskustvo. “Oživela” sam jer sam znala da ne smem da tugu ostavim svojim roditeljima i da je život ispred mene.

12 sati na operacionom stolu

Lekari nisu bili optimisti kada je reč o Slađaninom zdravlju. Nakon dosta razmišljanja ipak su odlučili da je operišu, a operacija na kičmi je po njenim rečima trajala 12 sati.
-Kičma, kao i sve na meni je bilo izlomljeno, imala sam unutrašnje krvarenje. Bila sam nepokretna. Operacija je bila poslednja nada i pokušaj da me koliko toliko osposobe, a ja sam duboko u sebi znala sam da ću ostati živa. Rekli su mi da ću ostati invalid zauvek, a psihijatri i psiholozi su dolazili da me obilaze i pripreme na to. Amnezija me je okupirala 80%- priseća se Slađana.
Pobedivši  sve lekarske prognoze dobro je podnela operaciju i odlučila da- živi.
-Sve te priče o tome da sam izgubila pamćenje i sećanje, da je jedino realno da budem vezana za krevet i da nikad više neću biti kao pre sam slušala sa distance. Za mene to nije bilo moguće. Samo sam želela da mi majka bude pored mene, a  njena snaga i smirenost su mi mnogo značili. Ona je sve pratila sa savršenim mirom što mi je mnogo značilo, dok sam onima koji su plakali zbog mene rekla da više ne dolaze.

Optimizam koji je plašio druge

Nedelje, pa i mesece je provodila u ležećem položaju. Seća se da su joj kosu prali tako što su je polivali vodom iz faše pored kreveta. Tog leta 2003. bile nezapamćene vrućine, ali ona je sve to podnosila sa neverovatnom snagom i optimizmom.
-Kad su me prebacili na oporavak u novu bolnicu u kojoj je radila jedna lepa doktorka rekla sam joj da je mnogo lepa i da ću i ja biti kao ona. Maštala sam o tome da se i ja jednog dana ponovo tako našminkam, obučem, budem opet tako lepa… Ona mi je rekla da ima šanse da za koji mesec malo sednem i vidim svet iz druge perspektive. Ali, ja sam bila opsednuta idejom da budem ono što sam bila. Moj optimizam je ponekad plašio lekare pa su iz predostrožnosti postavili ograde i rešetke na moj krevet da ne bih samoinicijativno ustajala. A meni je fokus bio samo na tome da se izvučem iz svega.
Nijednog trenutka, kaže, nije imala osećaj krivice, već je sebi jedino zamerila što nije slušala intuiciju jer je ona nikad nije slagala.
-U bolnici sam vizuelizovala sebe kako hodam, šetam, nisam čitala niti gledala tv, nisam ni razgovarala s ljudima, već sam bila koncentrisana na to da sebe vizuelizujem kao hodam.

Moćne mentalne vežbe

Nakon 2-3 meseca od nesreće je Slađana počela da mrda rukama, a kasnije su je uz pomoć specijalnog aparata ubacivali u bazen u kojem je radila vežbe par sati dnevno.
-U vodi sam se osećala potpuno zdravom, ali sam i dalje imala pojas koji me je držao. Korak po korak sam napredovala, iz sata u sat, iz dana u dan. Radila sam i mentalne vežbe i imala sam jaku veru i želju da ponovo budem ono što sam bila. Obećala sam sebi i Bogu da ću biti mirnija i staloženija, da ću više da spavam, sebi sam dala neka obećanja da se to obistinilo.
Prolazili su meseci nakon što su je prvi put provozali u kolicima po parku. Doktorka je bila oduševljena njenim rezultatima, a Slađa je ponavljala da će uskoro stati na noge. To se nedugo zatim i dogodilo.
-Komentar svih koji su imali ispred sebe moje lekarske nalaze je bio isti, da je to gotovo nemoguće. Ali, ja sam ih demantovala. Tog dana kad sam sa hodalicom i metalnim specijalnim pojasom prohodala okupila sam celu bolnicu i pokazala svima kako to radim. Tad sam mnogima dala nadu da je toliko toga moguće, bila sam im motivacija. Ono što sada znam je da mnoge ljude nešto drži vezanim i da budu u ulozi žrtve. Mentalne vežbe za otklanjanje bola sam sama smislila za sebe, a kasnije su pomogle mnogima sa kojima sam ih radila.

Beba u rukama

Usledio je konačan povratak kući, a aparat je nosila još nekoliko meseci iako je doktorka rekla da će to trajati bar godinu dana. U njenim leđima zauvek su ostali stabilizatori i metalne šipke, ali danas Slađa apsolutno funkcioniše, hoda, kreće se kao i svi ljudi koji nemaju nijedan problem sa kičmom.
Godinu dana nakon što je stala na svoje noge uprkos tome što su joj lekari rekli da nikad neće moći da se ostvari u ulozi majke, Slađa je ostala u drugom stanju, preselila se u Francusku i dobila devojčicu.
-Razna čuda su mi se dogodila u životu, pa tako i trudnoća kao fenomen. Lekar koji mi je vodio trudnoću mi je rekao da nikad nije imao takav slučaj. Preležala sam svih 9 meseci moje visokorizične trudnoće i na kraju se porodila prirodnim putem.
Na pitanje gde su naše granice, Slađana sasvim sigurna u ono što govori kaže da o granicama odavno ne misli jer ih niko ne može iscrtati.
-Živela sam nakon svega i u Africi, družila sam se sa Kinezima, Indusima, šamanima, Afrikancima, Arapima, prošla razne obuke i edukacije, delila svoja iskustva, slušala iskustva drugih ljudi, sretala mnogo onih koji rade na sebi, a ja to činim konstantno. Trudim se da živim zdravo i ne mislim previše o budućnosti. Više ne živim u prošlosti, već sam u sadašnjosti gde neprekidno učim.
Slađana Pavlović je danas i formalno master coach nlp-a, bavi se hipnozom, pomaže onima kojima znače njena životna iskustva.
-Ja sam se borila da živim i  fascinantno mi je to šta se desi da ljudi odlaze tako lako i predaju se. Ima i onih koji ne žele da ozdrave. Moj savet ljudima je da uvek vole sebe, pogledaju  se u ogledalu, da uče, rade na sebi i to svakog dana i onda kad nemaju volju ni za šta. E baš tada treba da se bave sobom. Kao i ja dok sam ležala nepomično, tad sam se najviše dala, izvukla iz sebe snagu koja mi je data, ona snaga koju svi imamo. Zahvaljujući ličnom iskustvu osetila sam i naučila kako da kanališem svoju bioenergiju, počela da se bavim dušom i mozgom, posvetila se radu s ljudima kada je reč o ličnom razvoju uverena u to da ono što um šalje to telo doživljava i da se uvek prvo leči um pa tek onda telo. Izuzetni rezultati u radu s drugima  me ispunjavaju i daju potvrdu da je to što radim jedna prava i zdrava misija.

Više o Slađani Pavlović na www.sladja-pavlovic.com
Mail: sladjanapavlovic0510@gmail.com

Branka Gajić
Foto: Dario Konstantinović

Tekst Slađane Pavlović:
Kako komunicirati sa svojim strahovima?

© by BGonline. All rights reserved

Prijavite se za newsletter BGonline-a! Radite na sebi, tu uvek ima posla!

Ostavite komentar

Komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

To Top
PROČITAJTE I OVO:
Na stopalima se nalaze tačke povezane sa svim organima, a…