fbpx

BG online

Lični razvoj

Razvod kao nova životna faza

Loš brak i loš razvod nisu dobri za decu

“Za onog koji ostavlja, razvod je kao smrt nakon duge hronične bolesti i razvod doživljava kao oslobađanje, ali uz osećanje krivice, dok je za onog ko je ostavljen razvod kao naprasna smrt, sa reakcijama od očajanja do panike…”

 

Većina ljudi prilikom ulaska u brak veruje rečima Duška Radovića koje matičari čitaju prilikom sklapanja braka, da će im u braku biti lepše i bolje, da će stalno graditi svoju vezu, širiti njene granice i da neće dozvoliti da se ona začauri, ulenji, uspava i na kraju prestane da živi i postoji. Ali, ipak se skoro trećina brakova završi razvodom.
Ono što zvanična statistika pokazuje je da tokom poslednjih 10 godina broj razvoda brakova raste, na primer u 2011.godini je u Srbiji razvedeno oko 8000 brakova, a u 2019. skoro 11000. Prosečna starost muža pri razvodu braka je oko 44 godine, a žene oko 40 godina.

Razvod kao nova životna faza

Razvod se ne treba smatrati katastrofom, a prema novijim pristupima na razvod se čak gleda kao na novu životnu fazu. Parovi koji nemaju dece svakako “lakše” prolaze kroz proces razvoda, dok kod parova sa decom, naročito decom koja su u ranom uzrastu ili adolescenciji postoji rizik da se kod dece jave određeni problemi.
I pre nego se ljudi odluče na razvod oni prolaze jednu fazu u kojoj najčešće postoji emocionalna distanca koju prate osećanja razočaranja, anksioznosti, neverice, potištenosti, ljutnje, očajanja. Na planu ponašanja partneri u početku pokušavaju da problem učine nevidljivim, ali postaju namrgođeni, nervozni, uplakani.
Postoje četiri najčešća obrasca bračnih odnosa koji vode do razvoda:
a) kad je jedan partner dominantan, a drugi podređen (podređen partner može da razvije simptome anksioznosti, depresije, hipohondrije i sl.). U ovakvom braku se oseća emocionalna udaljenost partnera
b) kad su oba partnera dominantna i kad je dugo prisutan odnos sa konfliktom i borba za moć
c) kad su oba partnera na prvi pogled adaptivni, a njihov konflikt tih, gotovo nevidljiv drugima
d) kad postoji izražena emocionalna distanca između partnera, a jedan partner ulazi u fuziju (“stapanje”) sa detetom (ovakvi roditelji mogu da budu veoma štetni po dečiju autonomiju, naročito u procesu razvoda, kada se to “stapanje” sa detetom pojačava)
Sve opisano znači da su partneri kod kojih je nestala međusobna emocionalna privrženost, koji su postali nefleksibilni u rešavanju konflikta i gde se jedan (ili oboje) ne osećaju dobro u svojoj ulozi, postali kandidati ili za bračnu terapiju ili terapiju razvoda (ako nema kapaciteta za bračnu terapiju).

Podizanje roletni

Za parove koji razmišljaju ili su već ušli u proces razvoda kaže se da su, dok su bili zaljubljeni videli ono što su sami želeli da vide i nadali se onome što su želeli, a da im se sada u razvodu “podižu roletne”. Partneri koji dolaze na terapiju da bi se uspešno razveli na početku imaju konfliktna sećanja na prošlost i optužuju se međusobno ko je kriv (ko je prvi počeo). Naravno i o budućnosti imaju konfliktne stavove. To je normalno jer su i u braku imali konfliktne perspektive, pa će ih imati i u razvodu. Čudno je kada se ljudi koji su se do razvoda stalno svađali pitaju zašto sada ne mogu da se dogovore “kao ljudi”.

Od očajanja do panike

Obično inicijator razvoda deluje odlučnije, njemu se žuri da se proces što pre završi, dok partner koji ne prihvata razvod odugovlači, sabotira, često koristeći i decu u borbi oko kraja braka. Naravno da kod oba partnera postoji svesno ili skriveno žalovanje zbog kraja braka, ali za onog koji ostavlja, razvod je kao smrt nakon duge hronične bolesti i razvod doživljava kao oslobađanje, ali uz osećanje krivice, dok je za onog ko je ostavljen razvod kao naprasna smrt, sa reakcijama od očajanja do panike.
U odnosu na svoju decu roditelji koji se razvode obično projektuju sopstvena osećanja i iskustva. Tako će neki roditelj da smatra da ako njihovo dete ne pokazuje nikakve promene u ponašanju zbog toga što će se roditelji razvesti, to znači da dete sigurno ne pati, pa razvod treba da se desi što pre. Ili roditelj koji smatra da je ponašanje deteta promenjeno smatraće da dete pati, pa zaključiti da nije dobro razvesti se. Svako će to dakle tumačiti u sklopu svog cilja. Ono što je tu opasno je da se deca često nađu u konfliktu lojalnosti (kome se prikloniti- mami ili tati). Istina je da su neki roditelji u prvoj godini razvoda zapravo loši roditelji. Roditelj koji nastavi da živi s detetom obično se oseća umorno, neostvareno, jer je u poziciji duplog roditelja, dok se drugi oseća nepoželjnim, odbačenim, krivim.

Da li me mama i tata vole?

Mlađa deca često tokom razvoda roditelja misle “pa ako se oni ne vole, da li vole mene?”. Oni imaju strah od napuštanja, dešava se da razviju fobije, noćne strahove i slično. To je nesvesni način deteta da preuzme moć i kontrolu nad situacijom (neretko ovakva ponašanja dovedu do toga da roditelji odlože razvod “za neko vreme”, da se nakratko ujedine oko brige za dete i. slično). Starija deca (posebno ona u adolescenciji) mogu da razviju poremećaje ponašanja, prekid komunikacije sa jednim ili oba roditelja, da uđu u narkomaniju. Model ponašanja roditelja koji su u razvodu treba da bude takav da deci osigura poverenje – da ih oba roditelja vole kao i da ponašanje bude predvidivo i konzistentno. Kad je konflikt između roditelja veliki, maksimalna podrška se daje roditelju koji je staratelj. Savetujem svim roditeljima da nikad decu ne stavljaju u ulogu “poštara”, da ne ispituju dete kada se vrati od drugog roditelja kako je bilo, šta su pričali i slično, da za decu mlađu od 3 godine nije dobro da prespavaju u drugoj kući (kod roditelja sa kojim ne žive), dok deca starija od tri godine to mogu.
Kad su roditelji nesrećni kao par njihova nesreća može da bude destruktivna, a cena kojom održavaju loš brak velika i za njihovu decu i za njih same. Naročito je opasno da se dete forsira da “izabere stranu”, da izabere ljubav jednog roditelja, po cenu doživljaja izdaje drugog roditelja. Do ovog dolazi kad su roditelji podeljeni uzajamnim nepoverenjem i konfliktom. To nekad rade potpuno “naivno” tako što npr. majka “objašnjava” kakav je otac, poverava se detetu (obično uz zahtev da dete o tome ne priča drugom roditelju) ili se majka i otac toliko svađaju da deca preuzimaju na sebe obavezu da ih smiruju ili postaju “žrtveni jarci” ili “crne ovce”. I na kraju, treba znati da se retko razvode parovi koji su fleksibilni, koji zajedno provode vreme i koji se smeju.

Doc. dr Sanja Đurđević, bračni i porodični terapeut i medijator
djurdjevic.sanja26@gmail.com

Foto: Dario Konstantinović

FB Psihoterapija- r Sanja Đurđević
Instagram Sanja Đurđević

 

Online psihoterapija (dr Sanja Đurđević)

Koliko je efikasna online psihoterapija?

© by BGonline. All rights reserved

Prijavite se za newsletter BGonline-a! Radite na sebi, tu uvek ima posla!

Ostavite komentar

Komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

To Top
PROČITAJTE I OVO:
Pobedite introverta u sebi Ne zanima me javno eksponiranje, zašto…
error: