BG online

Roditeljstvo

Intelektualni treninzi za dobru i pametnu decu

Kreativni učitelji koje deca vole

“Moramo se potruditi da nam škole ne ostare, da nam se pre vremena ne umore i da nam ne ostare prosvetni radnici, da nam deca dolaze u školu svoje, a ne naše mladosti”, rekao je mudri Duško Radović, a ove njegove reči su između ostalog inspiracija i Kreativnim učiteljima, udruženju koje je osnovao učitelj Momčilo Stepanović sa ciljem da se najmlađima, njihovim roditeljima, učiteljima i nastavnicima pruži podrška kako bi s radošću sticali i prenosili znanja.
Prezaštićenost je danas najveći problem velikog broja dece. Većina živi u nekoj vrsti realne bajke u kojoj roditelje pokušavaju da pretvore u servis za ispunjavanje želja, primećuje Momčilo Stepanović, jedan od kreativnih učitelja koji je uvek na strani dece i onoga što je za njih dobro.
– Prve pobede deca dobiju za stolom kad počnu da biraju hranu, zatim prave problem oko odevanja i vremenom naviknu da nameću svoju volju, pa odnos s roditeljima neprimetno preraste u neku vrstu kupovine ljubavi. Popustljivost je dovela do toga da najmlađi samo razmišljaju o zabavi, o tome šta će lepo i zanimljivo da im se desi, a sve ono što im ne predstavlja zadovoljstvo odbijaju da urade – kaže Momčilo Stepanović.

Pametna deca, a loši đaci

Detetu koje dobija baš sve što zamisli i poželi vremenom ponestane realnih želja, a u takvom stanju ono ne može da razvija emocionalnu inteligenciju. Razvoj u bilo kojoj oblasti, podrazumeva postojanje “pozitivnog opterećenja”. Da bi se deca razvijala u emocionalnom smislu, baš kao i u intelektualnom, njihove emocije treba da imaju realne izazove, one koje ih povezuju sa realnim životnim situacijama – upozorava učitelj Stepanović.
– Intelektualni razvoj ne može da se ostvari bez intelektualnog treninga i pozitivnih emocionalnih prepreka. Ako ne mora da samostalno donosi važne odluke dete se navikne da o svemu što je važno brine neko drugi. Postaje mu važno samo da mu je lepo.
Deca bi najviše volela da ono što se od njih očekuje nauče za čas, uz minimalni napor, a učitelj Stepanović kaže da ima utisak da se kod neke dece promenio način razmišljanja, da su manje odgovorna, nemaju razvijenu samokontrolu i odgovornost i da ih privlači samo ono što je zabavno.
– Sve je veći broj dece koja nisu emocionalno spremna za školu, ne mogu da fokusiraju pažnju. Neka deca kao da imaju “mentalni bioskop” u glavi.  Ako ih neka slika snažnije asocira, pokrenuće se taj “bioskop” i ona zatim odlaze u svoj svet u kojem se bolje snalaze i osećaju, svet zabave i igre- napominje Stepanović.
Dobro je da deca imaju bezbrižno detinjstvo, ali zavisnost od zabave može da bude početak raznih drugih zavisnosti, upozorava ovaj posvećeni učitelj.
– Sve je više dece zavisno od zabave. Ta deca ne umeju da funkcionišu ako im  je dosadno. Ali, u školi nema dobrih rezultata bez fokusa i spremnosti da se uradi ono što je potrebno, a često to nije baš toliko interesantno. Prvi važan korak za roditelje je da pred decu svakodnevno postave intelektualne izazove. Period dana kad im je lepo i zabavno mora imati svoje granice. Deci je sve teže objasniti da rad može biti zabavniji od igre, a mnogo dece rad doživljava kao muku. Naše je da ih uverimo da rad može biti i izvor zadovoljstva – neki su od saveta učitelja Momčila Stepanovića.
Ozbiljni problemi mogu da nastanu kada deca neobavezni način odrastanja i zabavni život prenesu u školu, pa počnu da funkcionišu pretežno na emocionalnom nivou, bez uključivanja intelektualnog dela sebe.
– Neka intelektualno darovita i napredna deca ne postižu mnogo jer im intelekt i emocije nisu u ravnoteži.  Što više razmišljamo emocijama, to manje uključujemo mozak. Zato neka deca ne postižu uspeh iako imaju visoke intelektualne predispozicije. Jedno je imati, a drugo je i koristiti pamet. Emocije su važan deo života i u tesnoj su vezi s maštom. One su ozbiljan kvalitet i mogu bitno da doprinesu kvalitetu života. Ali, ono što zanemarujemo, nestruktuirana mašta može i da upropasti mnoge stvari, posebno ako nije pod kontrolom razuma. Svako od nas ume i može da zamisli na hiljade različitih lepih i prijatnih stvari, ali samo neke od njih proći će barijeru zvanu “razum” koja vrši selekciju, šta ima smisla a šta nema. Na žalost, neka deca nemaju naviku da čine kompromise sa svojim potrebama za zabavom – objašnjava ovaj omiljeni učitelj.

Učitelj – osoba od poverenja

Mudri roditelji pripremaju svoju decu za školu i obaveze koje ih tamo čekaju, dodaje učitelj Momčilo.
– Onaj ko se ne prilagođava nailazi na ozbiljne probleme. Lakše je biti dobar učitelj nego slab. Ako niste na visini zadatka, možete imati ozbiljnu i svakodnevnu muku. Neka deca umeju da prepoznaju i zloupotrebe slabosti učitelja. Zato je važno sa svakim detetom uspostaviti kontakt, pre svega emocionalno-intelektualni. Veoma često, uspeh u školi više zavisi od emocionalne i socijalne inteligencije nego od “intelektualne”. Zato je neophodno graditi odnos sa svakim detetom. Ako želi da utiče na vaspitanje, učitelj treba detetu da bude osoba od poverenja. Sasvim je prirodno da dete neće učiti i usvajati vaspitne modele od onog u kog nema poverenja. U tom smislu, bilo bi veoma korisno da se sam fokus škole više pomeri ka formiranju ličnosti deteta. Poznavanje nastavnog gradiva i nastavnih metoda je danas samo manji deo pedagoške veštine. Veći deo predstavlja samo poznavanje  dece. Pre svega treba otkriti kako koje dete funkcioniše, šta ga pokreće, kako i čime razmišlja, šta želi. Danas učitelj može biti na visini zadatka samo ako razume konkretne pedagoške potrebe dece. Tehnologija je omogućila da od učionice napravimo “Holivud” ali tu treba da se zapitamo da li je cilj učenja zabava ili sticanje iskustava i navika, učenje pri kojem postoji razumevanje naučenog.
Momčilo Stepanović je završio šabačku Pedagošku akademiju, a zatim osnovne studije na Učiteljskom fakultetu u Užicu i master na Učiteljskom fakultetu u Beogradu. Na početku karijere radio je kao seoski učitelj. Nedugo zatim je došao u Beograd. Vremenom je stekao zvanje samostalnog pedagoškog savetnika i izabran je za savetnika spoljnog saradnika Školske uprave Beograd. I pored  svega, ostao je veran učionici. Radi u OŠ “Banović Strahinja” na Banovom brdu.

Škola može da se zavoli

Malo je dece koja istinski osećaju radost u tome da sede i uče. Učitelj Momčilo kaže da je razlog tome jednostavan.
– Ono što je naučeno obrazovanjem postaje deo sistema znanja, ali ne i deo ličnosti. Samim tim, radi se o suštinski drugačijim mehanizmima učenja i pamćenja. Zato je važno da prvi susret sa školom deca ne dožive kao neuspeh. Ako se to dogodi, biće to kolevka svih ostalih školskih neuspeha, – napominje učitelj Momčilo. – Početni uspeh rađa sve naredne uspehe, dok početni neuspeh podsvesno stvara loš signal koji kaže “beži, ovo nije za tebe”.  Mnogo dece bi pobeglo od škole kada bi to bilo moguće. To su ona deca koja jedva čekaju da se bave nečim drugim, a kojima škola dođe kao nužno zlo. Kada ih dovedemo u poziciju da sebe pronađu u učenju, i kada ih podržimo da u sebi izgrade zdrav odnos prema sticanju znanja, završili smo posao. Danas se mnogo dece i omladine zadržava “otuđenom učenju” – uče na silu. Ova priča je duboka i obimna. U najkraćem, sve što deca, a i odrasli rade, propraćeno je nekim emocijama. Ako je strah emocija koja nosi i obeležava proces učenja, onda treba da imamo u vidu da kada nestane strah, sa njim nestaje i ono što je naučeno.
Škola može da se zavoli! Tvrdi učitelj čiji je cilj između ostalog da što više dece sa radošću počne da uči.
– Treba razumeti šta pokreće dete – otkriti mehanizme koji ga pokreću na akciju. Kad dete oseti radost i zadovoljstvo, sve se menja. To važi i za nas učitelje. Veliko je zadovoljstvo gledati kako se razvijaju deca koju smo podstakli da uživaju u učenju. Na žalost put ka ozbiljnijim izmenama osnovne ideje škole i učenja, takozvane paradigme, dug je i neizvestan. Puno je učitelja koji su izašli iz okvira tradicionalnih pedagoških postavki i razvili svoje koncepte. Moj koncept se bazira na drugačijoj vrsti pedagoške stimulacije dece, a odnosi se pre svega na period neposredno pred polazak u školu i prvi razred. To je najosetljiviji period i tu najviše škripi. Kreativna školica uspeha priprema decu za školu na sasvim drugačiji način u odnosu na sistem “sedi i uči” koji se deci nikada nije posebno dopadao. Uči se kinestetički, kroz pokret i uz razmišljanje. Osnovni cilj je inicijalno aktiviranje dečije logike i njeno povezivanje sa emocionalnim i socijalnim aspektima. Današnja deca sve češće dolaze u školu nespremna da logički razmišljaju. Njihov dominantan način razmišljanja je emocionalni – radim ono što mi prija i što je zabavno. Kroz Kreativnu školicu uspeha dobijaju intenzivan intelektualni trening. Htela to ili ne, moraju da razmišljaju, povezuju kako i šta da urade, dobijaju misaono zahtevne aktivnosti, vide da mogu da funkcionišu u više ravni istovremeno – na kognitivnom, motoričkom, emocionalnom i socijalnom nivou. To ih svestrano razvija i otvara vrata uspeha čija granica više nisu emocionalne sposobnosti, već intelektualne. Dokaz za ovu tvrdnju je u činjenici da u Mensi, organizaciji koja okuplja ljude sa najvišim IQ, ima onih koji su u školi bili prilično neuspešni, neprepoznati, pa čak su i ponavljali razrede. To su ljudi čija intelektualna inteligencija tokom školovanja nije došla do izražaja, već je ostala u senci njihove emocionalne ili socijalne inteligencije. Dobra vest jeste da se na emocionalnu i socijalnu inteligenciju može uticati znatno više nego na intelektualnu, naravno ako smo i kao roditelji i kao učitelji, svesni u kom grmu leži zec – ako poznajemo decu.

 

Branka Gajić
Foto: Dario Konstantinović

© by BGonline. All rights reserved

Prijavite se za newsletter BGonline-a! Radite na sebi, tu uvek ima posla!

Ostavite komentar

Komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

To Top
PROČITAJTE I OVO:
Ono bez čega ne možete sigurno ćete izgubiti Kako preboleti…