On je bolji od tebe, ti si nesposoban…
Još u detinjstvu učimo kako da doživljavamo sebe i život na osnovu reakcije naših najbližih, prvenstveno roditelja, a zatim i okruženja.
Jovana Stanisavljević
Temelj našeg samopouzdanja nastaje u detinjstvu, a najveći uticaj na to kako ćemo se razviti ima naša porodica. Uverenja i iskustva koja nosimo iz naše porodice su od ključnog značaja za naše samopouzdanje.
Štetan koncept poređenja s drugima
Još od malih nogu nas uče da budemo pristojni, da sledimo primer svojih roditelja i ugledamo se na mirnu decu ili dobre đake. Uče nas da ne očekujemo previše, da budemo dobri (što tumačimo kao da nismo dobri), da sve moramo da zaslužimo. Kritikuju nas jer smo pocepali haljinu, isprljali se, dobili jedinicu…
Ukoliko naši roditelji iz najbolje namere imaju prevelika očekivanja od nas, nisu podržavajući u nekim situacijama, možemo razviti negativna uverenja koja su osnov za neverovanje u sebe i gubitak samopouzdanja.
Ono što su naši roditelji dobili od svojih roditelja to su i nama dali. Na žalost, praksa kaže da se kod nas nije svodilo sve na džak samopouzdanja, ali dobra vest je da možemo da gradimo naše samopouzdanje. Da bi čovek imao samopouzdanje treba prvo da bude prihvaćen od svoje porodice.
Uklapajući se u društvene norme i učeći društvene uloge, gubimo deo sebe, svoju autentičnost, svoje pravo samopouzdanje ispunjavajući tuđa očekivanja i gledajući sebe tuđim očima.
Počevši od naše primarne porodice – roditelja, dalje familije, prijatelja, vrtića, posebno škole, uče nas ko treba da budemo, a ne da otkrijemo ko smo i ko sve možemo da postanemo. Ko ne poznaje sebe i ne može voleti sebe, imati samopouzdanje i samopoštovanje.
Deca sve čuju, vide i osećaju
Kao deca, upijamo bukvalno sve od naših najbližih. Kao sunđeri smo. Daću vam neke najbanalnije primere iz okruženja.
Majka koja je devojčici govorila da je debela.
Baba koja je terala unuku da jede.
Otac koji je govorio sinu da je glup.
Otac koji je govorio sinu da je nesposoban.
Deda koji je govorio unuku da ne zna ništa.
Majka koja je govorila ćerki da nije dovoljno dobra.
Majka koja je govorila sinu da je komšijin sin bolji đak od njega.
Vaspitačica koja je govorila kako je drugarica bolja jer je spavala popodne.
Svako od nas je odrastao sa raznim uverenjima, kritikama i poređenjima, a ovo su neke rečenice i postupci kojima roditelji i najbliže okruženje narušavaju samopouzdanje dece.
Roditelji kritikujući nas i poredeći nas sa drugima doprinose tome da gubimo veru u sebe i živimo sa uverenjem da nismo dovoljno dobri.
Iz raznoraznih ograničavajućih i sabotirajućih uverenja, kritikovanja, kao i poređenja sa drugima su se izrodili manjak samopouzdanja i samopoštovanja, samomržnja, kriticizam…
Nedostatak samopouzdanja je još jedan način za izražavanje (ne)ljubavi prema sebi.
Ali, treba znati i da su naši roditelji radili kako su najbolje znali i umeli, onako kako su i njih naučili njihovi roditelji. Prvo što možemo da uradimo je da donesemo odluku i promenimo naš stav prema prošlosti i greškama naših roditelja. Da oprostimo kako sebi, tako i drugima. Da ne krivimo i ne osuđujemo ni mamu, ni tatu, ni babu, ni dedu…niti bilo koga već da radimo na sebi, na svojim vrednostima, na izgradnji samopouzdanja jer samopouzdanje je veština koja se uči. Važno je da volimo sebe i prihvatimo sebe sa svim svojim manama i vrlinama. U tome vam može pomoći i program SAMOPOUZDANJE o kojem više možete pročitati na ovom linku: online-program-samopouzdanje
Jovana Stanisavljević, NLP coach i trener za lični razvoj
Foto: Aleksandar Vuković
