fbpx

BG online

Psihološka prva pomoć

Kako da ne gledam na sebe i na svoj život kao na promašaj?

Priznajem, uvek sam se plašila tuđe procene, što je jedan od primarnih razloga ne traženja stručne pomoći. Sekundarni razlozi su više vezani za novčane nemogućnosti, tako da na tom temelju, materijalnih i psihičkih nesigurnosti, izgradila sam čitav sadašnji život.
Nedavno sam čula Jerotićevu izjavu da je inferiornog pacijenta gotovo nemoguće izlečiti, te sam pomislila kako ne bi bilo loše da se sva ova uzaludna stradanja krunišu jednom invalidskom penzijom. Kad sam već naporan čovek, ne mora budem i pacijent. 🙂 Ali, pošto sam od bilo kakvog propusta za hendikepirane daleko, opisaću problem. Već 26 godina životarim po inerciji inferiornosti. Više ne razaznajem šta su bile nanete nepravde, a šta moje struje očaja, sve se stopilo u jedno. U moju sudbinu. Mislila sam da ću nedostatak samopoštovanja prevazići ako se usudim da sve krenem iz početka. (nove studije, novi stan, novi posao, cimerka, izlazak iz duge veze…) Ispostavilo se da su svi ti novi planovi, bili samo novi životni stresori. Kroz sve sadašnje izazove prolazim sa teretom niže vrednosti. Ljudi ulaze u inferiornost možda zbog potencijalnog straha od neuspeha, odbacivanja, a ja sam u onoj završnoj fazi u kojoj stojite bez dostojanstva, gde sve što niste želeli ne samo sebi već ni drugima ste pretrpeli sa ili bez očaja i našli ste se u daljem toku života, sa ili bez bitnih ljudi.. Problem dostojanstva percipiram kao esencijalnu potrebu čoveka, inače bez njega možete metamorfozirati u neku neljudsku pojavu, ja sam očigledno u bubašvabu. Jer o tome kako se postaje bubašvaba koja iščekuje da je neko gazi znam mnogo više nego kako se postaje čovek. Kad se od detinjstva prebacuje krivica i nesposobnost, ako je svakodnevica sadomazohističko raspoloženje roditelja, ako upoznate oca sa 5 godina koji vas nikad javno ne pokazuje, ako je majka kao roditelj u ulozi sadiste, a kao žena u ulozi mazohiste, ako vam se brani socijalizacija zbog lošeg uticaja sredine, ako nemate novca ni za kakve prilike sa vršnjacima, ako se na vašu histeriju gleda sa gađenjem, ako strepite celo svoje detinjstvo za egzistenciju, upijajući toksične dezinformacije o problemima vaše majke, kako biti imun na inferiornost? Kako se izboriti za sebe kad sve što ste naučili jeste da oponašate simptome svoje majke, da sa 19 godina ne izaberete partnera koji će vas poštovati, nego se priljubite uz nekog ko vam se i ne sviđa, ali se osećate sigurno pored nekog ko je ozloglašen, jer se ne bojite nasilja, već ljubavi. I onda pristajanje na sve, samo da uspemo, da se ne suočim sa opcijom da zapravo moji nisu mi pružili neophodnu ljubav i utočište već da podržim prebacivanja majke, kako od mene ništa neće biti. Ulogu sadiste preuzeo je partner i sve vrste lišavanja i maltretiranja sam trpela 3 godine. Potom se dešavaju promene, ostajem samo s majkom, gubim najbliže i on ostaje pored mene kao “promenjena osoba”. I tako održavamo moje fantazije još 3 godine da moja trpljenja nisu uzaludna. Psihosomatski problemi, anksioznost, suicidne misli, problemi sa štitnjačom, neustajanje iz kreveta cele godine, čudan hod, sve su to bile dugotrpljene posledice njegovog unižavanja. Kad je zaista rešio da bude bolja osoba, kad sam se ponadala da su prošla loša vremena i da je sad on moj oslonac, a ne samo ja njegov, on je sa strane našao devojku s kojom će se lakše ostvariti u ulozi dobre osobe, jer ga ne poznaje. a više mu imponuje od mene.
Ovaj prikaz možda je nepotrebno opširan, ali ne znam kako drugačije da dobijem odgovor koji će mi pomoći. Kako da ne gledam na sebe kao na promašaj? Sve ove nove promene koliko su dobre za mene, toliko me podsećaju da sam promašaj, jer godinama nisam bila sposobna da se zauzmem za sebe. Kao da sve što radim, radim u zakasnelom periodu, uz to mučno prisećanje da sam bivšem bila objekat koji je eksploatisao po volji. Unapred hvala na odgovoru- pitanje je čitateljke BGonline-a upućeno psihologu Ljiljani Jagodić.

-Kad je Jerotić rekao da je inferiornog pacijenta gotovo nemoguće izlečiti, ipak je ostavio malo vere ili nade. Rekao je „gotovo nemoguće“, ne sigurno nemoguće. A mislio je (verovatno) na sledeće: ipak se može izlečiti, ali je potrebno vremena, truda i pre svega vere samog pacijenta u to da je izlečenje moguće. Odličnu ste vi samoanalizu uradili, jasno definisali profile svojih roditelja, razumeli da ste zbog njih takvih izabrali i partnera sličnog njima. A onda ste u duhu njih takvih koji su uticali na to da ste vi takvi kakvi jeste (inteligentna, racionalna, obrazovana, ali inferiorna, nesigurna, odbačena, ponižena, nedovoljna) došli do toga da ne znate šta i kako dalje. Ta velika promena je bila dobra dok se dešavala. Verovali ste u to da ćete zaista osetiti ispunjenost i sreću kad sve promenite… i sad ništa. Promena se desila, a vi se i dalje osećate isto kao pre. Promena koja se desila bila je spoljašnja, ali vam je pokazala koliko ste istrajni, uporni, sposobni i spremni da se zauzmete za sebe. Jer da niste, ne bi se ni desila. Ali vi ste neko ko je fokusiran samo na ono što ne valja, ne primećujete dobre stvari. A one su uvek tu, oko nas. Posao stručnjaka nije da vas procenjuje, već da vam pomogne da prihvatite to kakvi jeste. A kad to prihvatite, da vas nauči tome kako da to što vam se i dalje ne dopada kod sebe same pokušate da promenite. Ako i dalje budete smatrali za potrebno.
U tom putu unutrašnje promene neophodno je oprostiti. Oprostiti svima koji su vas povredili, a onda i samoj sebi, što je najteže. Jer upravo taj bes okrenut prema sebi, osećanje krivice što ste sve to dozvoljavali tolike godine(pa čak i sramota), nosi u sebi veliku samodestrukciju koja vas čini depresivnom, sa mnogim psihosomatskim oboljenjima koji prate te potisnute emocije.
Opraštanje podrazumeva vraćanje snage sebi. Podrazumeva korišćenje životne energije za kreiranje radosti i ljubavi, a vi je sada koristite za bes, samodestrukciju. Dok ne oprostimo mi patimo, drugima dajemo moć. Nikad ne opraštamo drugima zbog njih, već zbog nas samih.

Ljiljana Jagodić, psiholog
Foto: Dario Konstantinović

Ljiljana Jagodić je klinički psiholog, life coach strateških intervencija i hipnoterapeut. Ima višegodišnje iskustvo u radu sa ljudima o problemima koji potiču iz različitih životnih zona: odnosi sa partnerom, komunikacija, porodični odnosi, ostvarivanje punog ličnog potencijala, prevazilaženje loših navika (poremećaji ishrane, pušenje, prokrastinacija), anksiozni poremećaj( razni strahovi, panični napadi)…
www: life-coach.rs
facebook: Ljiljana Jagodic psiholog lifecoach
skype: ljiljana.jagodic1

Kako imati sebe pod kontrolom?

Vaša pitanja za saradnike BGonline-a možete postaviti mejlom: psiholoskapodrska011@gmail.com

© by BGonline. All rights reserved

Prijavite se za newsletter BGonline-a! Radite na sebi, tu uvek ima posla!

Ostavite komentar

Komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

To Top
PROČITAJTE I OVO:
Sve češće ne mogu da kontrolišem svoje ponašanje, naročito prema…
error: