Intervjui

Pomeranje ličnih granica (Aleksandra i Siniša Ubović)

TRČANJE KAO STIL ŽIVOTA

Kako izgleda pomeranje ličnih granica, osvajanje na prvi pogled neosvojivih ciljeva i kakve su suze radosnice, otkrivaju za BGonline Aleksandra i Siniša Ubović. Oni su nakon četrdesete otkrili svoju veliku strast-trčanje, a samo nekoliko meseci treniranja bilo je dovoljno da istrče svoj prvi polumaraton.
Do pre godinu i po dana Aleksandra je bila apsolutno fizički neaktivna, a Siniša je imao običaj da kaže kako bi ona najradije parkirala automobil pred vratima njihovog stana na trećem spratu, kako ne bi morala nigde da ide peške. Danas Aleksandra Ubović (42) iza sebe ima učešće na dva polumaratona. Prvo je 21 km istrčala u Ljubljani, zatim u Parizu. Njen suprug i jedan od najpopularnijih motivacionih govornika na Balkanu Siniša Ubović (44) je tek s vremena na vreme imao običaj da ide u teretanu i nikad nije bio sportski tip. Istovremeno kad i Aleksandra otkrio je trčanje, pa tako i on iza sebe ima dva uspešno istrčana polumaratona u Beogradu i Parizu, a trčanje je postalo neizostavni deo njihovog života.
Dokazavši sebi i drugima da je apsolutno moguće ostvariti sve ono što zamislimo i na čemu vredno radimo, Ubovići uživaju u svojim malim i velikim pobedama, a nama otkrivaju kako se u jednom danu promenilo mnogo toga u njihovom, ali i životu njihove porodice.
-Aleksandra je pre godinu i po odlučila da upiše školu trčanja. Rekao sam joj da sačeka lepo vreme, ali tog novembra ona je bila odlučna da to bude “sad ili nikad”. Krenuo sam sa njom na upis da bih je podržao, ali sam joj se neplanirano i ja pridružio- priseća se Siniša, a Aleksandra dodaje da čak 90% onih koji odustanu, to učine tokom prvih mesec dana nakon što krenu u školu trčanja.
-Meni je bilo važno da se ne nađem u toj statistici-kaže Aleksandra.
Treninzi se održavaju tri puta nedeljno, a Siniša je odmah krenuo u “treći razred” jer je u  mnogo boljoj kondiciji od svoje supruge.
-Sebe sam iskreno iznenadio dobrom formom i nisam očekivao da ću trčati zajedno sa decom od 20 godina sa kojima sam sad i drugar- ponosan je Siniša.- U početku sam sebe malo više forsirao, ali sam usporio i odlučio da pratim svoj ritam i tempo. Veoma nam je dragoceno što pored sebe imamo trenere koji čim osetis bol, tačno ti objasne šta se dešava u telu na fiziološkom nivou. Imamo veliko poverenje u njih. Pomoglo mi je da istrajem i to što sam trčao zajedno sa ljudima sa kojima sam delio teške momente. Bodrili smo jedni druge  i to je fenomenalno.

Tata u helankama

Sa trkačke staze neka prijateljstva su se preselila i u dom Ubovića. S vremena na vreme organizuju druženja, a najčešće se priča naravno o trčanju. A deca? Njihovi sinovi tinejdžeri nisu mislili da su im mama i tata “odlepili” sve dok nisu videli Sinišu u helankama 🙂 .
-Kad sam obukao helanke i krenuo da izađem iz kuće, pitali su me gde ću, ali čim sam rekao da idem da trčim shvatili su zašto sam tako obučen. Mlađi sin Simon (12) je izrazio želju da 22.aprila istrči Trku zadovoljstva od 5 km na Beogradskom maratonu i sad zajedno trčimo.
Pored nekih novih priča i dogodovština koje se prepričavaju u porodici Ubović, novitet je i to da je svako od njih satkao i neke nove, zdravije navike kada je reč o ishrani.
-Promenili smo i ishranu, ali i ritam izlazaka i društvenog života- kaže Aleksandra.- Sva viđanja i druženja prilagodili smo obavezama oko trčanja, pa tako ne izlazimo danima kad trčimo, na primer u petak uveče smo kod kuće jer u subotu ujutro trčimo. To nam je vremenom postalo prioritet.
Ni pokloni sa putovanja koje Siniša i Aleksandra jedno drugom donose više nisu isti kao pre.
-Aleksandra mi je sa Havaja donela majicu koju obožavam. Inače ona ima običaj da mi uzme mnogo toga što sebi kupim od opreme- otkriva Siniša.

Hrana za trčanje

Udobne patike su im na prvom mestu, ali i garderoba prilagođena različitim vremenskim (ne)prilikama. Svake subote ih možete sresti kako trče na Adi oko jezera. Iza sebe imaju i treninge po velikoj hladnoći i “debelom” minusu koje nikad neće zaboraviti. Nikad ne trpe glad, niti se prejedaju, več jednostavno traže meru u svemu. Kažu da im je važno da vežbe rade s lakoćom, pa uz sve to idu laganija hrana, salate, voće, za Aleksandru sirevi i meso, dok je Siniša odavno izbacio meso iz ishrane.
-Pred trčanje subotom jedem ovsene kaše sa dodatkom nekog proteina što mi daje snagu da kilometrima trčim. Radnim danom za ručak jednem neko  varivo uz salatu, uzimam hranu koja mi daje pravu energiju, a ne ono što će me trenutno zasititi. Lični osećaj je veoma važan i treba ga pratiti-kaže Siniša.
Svoj prvi polumaraton Siniša je istrčao u Beogradu. Kaže da mu je ta trka emocionalno mnogo značila i da je teško prepričati sva ta osećanja koja su ga obuzimala pre, tokom i nakon trke.
-Emotivno je i uzbudljivo dok trčiš kroz grad u kojem si odrastao. To je nešto posebno. Veliki broj ljudi koji trči i orgoman broj onih koji ih bodre, navijaju što mi je mnogo značilo. Na punktovima su svirali muzičari, uživao sam u svakom trenutku. Par dana pred trku sam imao neverovatnu tremu, kao pred premijeru.

Maratonski selfi

-Maraton je “one man show” jer si ipak sam i niko ne trči istom brzinom. Istovremeno je osećaj predivan, svesan si svakog trenutka, a ljudi koji te okružuju i navijaju neverovatno mnogo znače i daju vam energiju-priča Aleksandra. – U Ljubljani nisam mogla da zaustavim suze dok su me bodrili rečima “Bravo, ti to možeš…” Sebi sam rekla da je od 12km sve uspeh, da ću ići kilometar po kilometar lagano. Pravila sam ispred svake table na svakom kilometru selfi, zabavljala se dok sam se radovala svakom kilometru koji ti je veliki i ogroman. Na cilju sam toliko neutešno plakala, iz dubine duše i srca. Prilazili su mi ljudi da vide da li sam u redu. Kad su u Parizu uzviknuli moje ime pred ciljem: ”Hajmo Alex”, tokom tog  poslednjeg kilometra sam sebi govorila “Kraljice, bravo kraljice!”
Aleksandra i Siniša su s razlogom ponosni na sebe i pomeranje sopstvenih granica. Tokom maratona u Parizu je tokom trke pljuštala kiša. Siniša trčanje po pljusku želi da pamti samo po lepim stvarima.
-Bilo mi je jednako zanimljivo dok sam trčao kroz delove grada koje nisam video do tad, posmatrajući ljude, iznenađen količinom svoje energije, u nadi da ću izgurati do kraja. Ono što me sve vreme vodi od kad sam krenuo da trčim je da “odustajanje nije opcija”. Teško jeste, ali u svakom trenutku možeš naći razlog da ti bude fenomenalno. Toliko sam bio dobro pripremljen da sam posle 19 km trčao neviđenom snagom.
Jedino zbog predavanja može da se desi da Siniša propusti trening. Prvi cilj- da mu trčanje bude stil života je ispunio, a sad kaže da bi voleo da se spremi za maraton od 42 km.
-Neizmerno sam zahvalan ljudima sa mojih predavanja. Kad donosimo važnu odluku i pomeramo svoje granice mnogo će nam pomoći ako se obavežemo i to javno. To je fenomenalan ispit, mnogo dobar za vas. Moj rad inspiriše i pokazuje da je sve moguće. Ja sam u januaru pred 300 ljudi rekao da se njima obavezujem da ću u aprilu trčati polumaraton. Znao sam da od tad za mene nema više izgovora, jer bih u toj opciji u svojim i tuđim očima pao. Sve što radim i pričam bi palo u vodu.  To mi je bila velika snaga. Nakon svega sam se zahvalio tim ljudima i rekao im koliku snagu i motivaciju su mi dali. Obavežite se i vi kad nešto želite da uradite. Pa, makar i preko facebook-a, zašto da ne?.

Teškoće osnažuju čoveka

Jedina fizička aktivnost koju je Aleksandra ikad imala pre nego je počela da trči je nekoliko meseci časova joge. Siniša ne krije da joj je nakon svega rekao: “Ako si ti istrčala polumaraton, onda to svako može”.
-Trčanje nam je donelo promenu koja nam je bila potrebna. Najvažnije je da prevaziđemo strah od toga koliko će biti teško. Lako odustajemo na prvoj prepreci. Da bismo imali napredak potrebno je da ponesemo određeni teret i savladamo neku teškoću, a njeno savladavanje pojačava osećaj lične vrednosti. Kad me pitaju “Dokle tako?” moj odgovor je “Zašto ne bih video dokle mogu?” Greška svih onih koji insistiraju na pozitivnom razmišljanju je verovanje da će sve uz pozitivne misli da ide lako. I čekaju. Bez teškoća ne bismo bili ono što jesmo danas. Ne treba da idemo kroz život kao žrtve i mučimo se, ali treba da prevaziđemo ograničenja i uložimo napore.
Aleksandra i Siniša više nemaju dilemu da li da idu na trening po hladnoći,vetru, jakom suncu, kiši…
-Bolje se osećamo, motivisaniji smo, manje su oscilacije u raspoloženju, nema depresije, tuge, melanholije, više je energije u nama, a hormon stresa se manje luči-zaključuje Aleksandra.

Branka Gajić
Foto: Jelena Vlatković i privatna arhiva

Siniša Ubović- Na ručku sa Lujzom Hej

 

Nema komentara

Ostavite komentar

Prethodni tekst

Poklon predavanje Steve Woody

Sledeći tekst

Izoštrite pažnju, pobedite dosadu i povećajte mentalnu snagu