BG online

Lični razvoj

Oči u oči sa sobom i prošlošću

EMOCIJE SU NAJBOLJA INVESTICIJA

„Na svojim predavanjima veoma insistiram na tome da se ne zanemari dodir u porodici, dodir kao emanaciju ljubavi i investicija u dete, osluškivanje njegovih potreba, razgovor, vreme provedeno sa decom, posebno tokom prvih sedam godina života, poštovanje ličnosti najmlađih i njihovog integriteta…“

Postoje u nama oni tanani, unutrašnji prostori, ponekad nedokučivi i nama samima sve dok ne skupimo dovoljno snage, volje i istrajnosti da im se sa puno ljubavi prepustimo i počnemo da ih istražujemo, ali i brusimo one neobrađene delove sebe i glačamo ih. Često sa njima živimo bez mogućnosti  ili načina da ih podelimo sa bliskima, onako kako bismo mi to voleli. I ova priča dolazi iz ličnog iskustva i golica titrajima dušu dok koraci ka sebi jedan za drugim lagano klize…pedja

Nije sve onako kako izgleda

Počeću sa pričom koju studentima često donesem, posebno u situacijama kada pomislimo da smo se našli u „pat“ poziciji ili prenaglimo sa zaključcima na osnovu prvog utiska. Priča kaže da su na svet došla dva anđela, stariji već pred penzijom i maleni koji uz pomoć mentora uči svoj život. Dok su šetali selom, počeo je neverovatan pljusak. Veliki anđeo je zgrabio malenog. Našli su se pred vratima skromne kuće od sena i blata. Otvorila im je mlađa žena i poskočila od sreće: „Pa da li je moguće… jooj Bože, hvala ti, poslao si nam anđele!!!“ Ispred njih se otvorila samo jedna soba, jedan slamnati krevet, pod od blata, tri stolice…. Više nego skromno. Na podu je ležala i krava. Žena ih sa svojom porodicom- mužem i sa dvoje dece ugosti, nahrani sa onim što je u domu imala i to sa puno ljubavi i srećna, raspremi im krevet da legnu i odmaraju se. Ona, muž i deca polegaše na prostirke na pod, uz kravu. Tokom noći malenog anđela su probudili kuknjava žene, jecaji, plač: „O Bože, zašto si nas kaznio, čime ću decu da hranim, zašto si dozvolio da krava umre… jooj pa i anđele sam primila u dom, nahranila ih, punim srcem dala sve što sam imala da se u našem skromnom domu osećaju prijatno, a ti nas kazni! Zašto?“… Anđelak uplašen zbog onoga što vidi i čuje privi se uz velikog anđela i prošaputa: „Ne razumem. Ovim divnim ljudima koji su nas tako lepo primili i pomogli dozvolio si ovakvu nesreću. Zašto nisi molio Boga da im ne uzima kravu?“. Učitelj ga zagrli i prošaputa: „ NIJE SVE KAO ŠTO IZGLEDA! Vidiš, molio sam celu noć Boga da im ne uzme dete i da umesto njega uzme kravu…“

Pučina usamljenosti

Upravo tako- nije sve baš tako kao što izgleda. Mnogo toga dešavalo se duboko i potisnuto u meni, baš kao i kod mnogih ljudi koje poznajem. Jednom prilikom nakon časa i puno smeha, jedan student je prokomentarisao: „Ma lako je Peđi, on nema problema….“. Pravio sam se da ne čujem, ali me je to dotaklo. Nekako sam naivno verovao  da svi osećamo jedni druge i čujemo čak ono što se rečima ne izgovara. Dešavalo se da u najlepšim trenucima, najboljem raspoloženju, sunčanom danu ne mogu da preplivam pučine usamljenosti. Da savladam unutrašnje nemire. Znali su kao koncentrični krugovi da se šire, šire i prave neke „filmove“ koji su me plašili. Iako istinski živim verovanje da svako ima svoje značajno mesto na planeti, moje sam često prestajao da vidim i prepoznajem.  Shvatio sam, prepoznao i osvestio da dok radim, stvaram, družim se, putujem, isijavam najlepši deo sebe, dišem punim plućima, ali kada ostanem sam, makar i u svom životnom prostoru kreće teskoba…

Beg od problema

Bežao sam sve više u posao i to sa radošću. Upravo iz tog razloga, bežeći od samoće znao sam da provodim vreme i u društvu koje mi ne prija, da ulazim u partnerske odnose, eto, samo da nisam sam… Sve sam lepo video, racionalizovao, ali nezadovoljstvo je pupilo… Shvatio sam da sam i u tim bliskim relacijama vapio da mi se nadomesti roditeljska ljubav, postajao sam naporan pomalo i sebi… Oticao sam usled emotivnih nezadovoljstava i zadržavao vodu u sebi. Sve više sam voleo da pijem pivce i gojio sam se. Oni pravi prijatelji znali su da me uz zagrljaj prekore – pa ti sebi ne smeš da dopustiš da tako izgledaš, ti pričaš o zdravom životu… pogledaj se… ti si mali nasmejani Buda…
Svega sam bio svestan i smetalo mi je. Sa sobom sam proveo sate i sate razgovora. I to sam bio ja… Isti onaj čovek koga su svi videli pozitivnog, bezbrižnog nasmejanog, vrednog, posebnog…pedja1

Blokirana tuga

Rešio sam da podvučem crtu. Mogao sam da biram hocu li na razgovore i terapije, ili ću učeći, brušeći sebe, radeći tanano na svemu što se treba oblikovati, prekanalisati u vrlinu, razumeti, oprostiti. A tako pomoći i drugim ljudima, jer se svakodnevno srećem sa potisnutim, blokiranim nezadovoljstvom tako divnih i kvalitetnih ljudi. Odlučio sam da upišem postdiplomske studije Telesne psihoterapije, Rajhijansku školu kod Dr Ljilje Klisić i još više nadopunim znanja i vezu duša-um-telo.
Krenuo sam, i dalje idem i siguran sam da će učenje biti lagano i dugo.
Iako se sve češće srećemo sa parolom „raditi na sebi“, taj posao je ozbiljan, zahtevan, traži prvo puno ljubavi prema sebi samom, samoprihvatanje i naravno kontinuitet.

Čarolija samospoznaje

Kad se samo setim koliko je suza, ridanja, jecaja, histeričnog smeha bilo na tim časovima. Prve dve godine su iskustvene i kroz sve prolaziš i kao student i kao klijent. Radiš na sebi otvarajući jednu po jednu fioku. A onda kad nemaš snage da se pozdraviš sa svojim bolom, strahom, besom- ućutiš. Pobegneš, ali se lagano vraćaš i kad si potpuno spreman čarolija samospoznaje počinje.
Napisao sam vam da sam rođen na moru i da sam najveći deo detinjstva, do polaska u školu proveo sa bakom. Tokom praznika sam dolazio u Beograd, provodio po par dana sa roditeljima nakon čega su me vraćali na ostrvo. U mojoj dečijoj duši u meni se napravio program da sam neželjen. Zbog tih odlazaka i dolazaka i dan danas jedino znam za pripadnost u srcima dragih ljudi. Ni u jednom gradu, mestu na planeti ne osećam da pripadam, a opet i svuda pripadam i osećam se kao u svojoj kući. Kroz vežbe smo došli do toga da sam sa polaskom u školu i stalnim boravkom u Beogradu sa roditeljima duboko potisnuo strah da će me, ako nisam dobar, ponovo odvojiti od njih. Zato sam se trudio da budem najbolji đak, dobro dete, da gajim talente i da se ponose sa mnom. Dokazivao sam se mami i tati uspesima, poslušnošću, time „ kupovao“ sve godine razdvojenosti.

Zašto je porodica toliko važna?

pedja3Sada sam beskrajno zahvalan anđelima što nisam, a mogao sam, da odem u potpuno suprotnom pravcu, što i nije redak slučaj. Mislim da već sada bolje i razumete zašto stalno forsiram i na predavanjima i u medijskim nastupima- dodir u porodici, dodir kao emanaciju ljubavi i investiciju u dete, osluškivanje potreba, razgovor, vreme provedeno sa decom, posebno tokom prvih sedam godina života, poštovanje ličnosti deteta i njegovog integriteta.

Podeliću sa vama vežbu koja je meni izuzetno pomogla da sredim unutrašnje nemire i strah.

Po dolasku na čas pita me profesorka: „ Kako si danas?“
Siguran da vidi i prepoznaje, odgovaram sa smeškom a očima punim suza               „Uznemiren, ništavno i prazno“.  Gledam i korim sebe. „Predraže, pa stvarno nisi normalan! Ideš mi na živce i ti i tvoj senzibilitet, osetljivost. Aman više !!! Čekaj malo, hajde polako… Koji te prvi događaj vezuje za ovakvo unutrašnje stanje… seti se…iz detinjstva.“
„Sa tri godine u popodnevnom spavanju trgao sam se iz sna , ustao iz postelje i tražio baku. Video sam da sam sam, nje nije bilo. Ni padalo mi na pamet nije da je otišla u dućan. Uznemirio sam se, počeo da vičem, dozivam je, plačem, pokušavao sam da otvorim vrata. Uplašio sam se da me je i ona ostavila, da ostajem sam na svetu.“
„Kako izgleda mali Peđa tada?“
„Prestravljen, drhti, nepregledna dubina straha u očima…“
„Da li malom Peđi treba sad pridika sa kojom si došao, šta je sada njemu najpotrebnije?“
„Zagrljaj. Da ga uzmem u zagrljaj i zaštitim.“
„Zagrli malog Peđu. Pomazi ga po kosici, obrazima, nasloni mu glavu na svoje grudi da ti čuje srce. Kako mu je sada?“
„ Manje drhti, oči su pune suza, ali i ako ima tuge, nekako je mirnije. Gleda me pravo u oči i prija mu…“
„Reci mu sada, nežno: nisi sam. Odu jedni drugari, doći će drugi, nećeš biti sam. Baka je otišla, doći će tetka, možda i mama treba da doputuje. I dok si sam, imaš toliko igračaka i slikovnica i bojanki kojima možeš da ispuniš vreme.A i ja sam stalno sa tobom i mnogo te volim.“

Upravo sam tako i učinio. I odista oni talasi uznemirenosti polako pređoše u mirno more.  Dobio sam zadatak da svaki dan provodim sa malim sobom. I dan danas, čak i dok vozim sam i prelazim silne kilometre pogledam mu oči u retrovizoru. Iako protivno zakonu, stavim ga na kolena i zajedno držimo volan J. Pred san i njega zagrlim da zajedno zaplovimo prostranstvima mira.

Probajte i vi da razgovarate sa malim sobom, uz puno ljubavi i pišite nam, podelite ovo iskustvo sa nama.

S ljubavlju i poštovanjem,

Peđa Filipović

Fotografije: Sonja Abramović

Mesto snimanja: WABI SABI

Peđa Filipović je prvi srpski Wellnes Ambasador, najpoznatiji učitelj masaže na Balkanu, kreator brojnih masaža, kao i selfness koncepta „Spoznaj samoga sebe“ koji je ekskluzivno u ponudi hotela „Kraljevi čardaci SPA“ na Kopaoniku. U svom radu koristi tibetanske posude, vulkansko kamenje, školjke, aromaterapeutske sveće, istočnjačke drevne veštine ali i zapadnjačke koncepte balansiranja uma, duše i tela. Peđa svoje učenike masaže u Wellness akademiji Peđa Filipović, ali i klijente vodi na nestvarno putovanje duše koje isceljuje, opušta i ispunjava pozitivnom energijom.

WAPF-logo

Sveća za Masažu by Peđa Filipović

Arhiva tekstova Peđe Filipovića:
Moć zagrljaja, lekovitost suza, snaga osmeha i najlepši poklon koji možemo pružiti sebi
Najmlađi klijent na stolu za masažu Peđe Filipovića i Kraljevih Čardaka
Regeneracija, relaksacija, mentalna, fizička i duhovna harmonizacija
Moć pelina i lek za 3000 bolesti
Ljubav se razmenjuje dodirom
Odmorite umorne oči
Dodir ljubavi za mamu i bebu
Savremeni wellness koncept SELFNESS
Lice je naša lična karta
Stres ostavlja zapise na duši, telu i muti nam misli
Putokazi na životnoj stazi
Zaplovite pučinom svog mira, svesni da tako investirate u svoje zdravlje
Detinjstvo kao roditelj duše
Treptaj duše i koraci ka sebi

1 Komentar

1 Komentar

  1. jelena

    10/10/2016 at 20:18

    Postovani Pedja,

    Ponovo rodjena dodjoh iZ Kraljevih Cardaka, nedavno ..Ambijent i tisina spa zone i toplina protstora., u saunaama. mir i neusiljenost osoblja, divne ruke jednog masera, ucinise da dusa moja pocNE da spoznaje da ipak imam u sebi SNAGE JOS ZA zivotne izAZOVE, , da pocneM da diseM, IAKO pod teretom svega sto urbani zivot nosi ..cerka pijanista mlada SAMO 19 GODINA tamo daleko u Rusiji na studijama, sin pravi predstavnik vase filozofie iako mlad 22 na zavrsetku studija u Beogradu,imam sklad uma i tela , zdravog nacina zivota, suprug posle mnogo godina opet na ovim prostorima, zaposlen..Mnogo zivesmo odvojeno, on tamo daleko stvarajuci,svima nama bolji zivot, ja ovde sa decom drzeci se cvrsto u borbi odrastanja, celu sebe posvetivsi svima nama, zbog cega osetih strasnu srecu, ljubav i svezina obroka svega uradjenog zajedno sa decom.ples muzika citanja, umetnost, druzenja odlazenja u RUSIJU NA RASPUSTE.ali odlazak majke..tamo gore..medju andjele cuvare me je zaista slomio .. .
    .U Vremenu u kojem zivimo, kad ostah beZ nje , tri godine ima tome lekar u penziji , stub i grandiozna zena, u 78. .godini..potpuno iznenada ode, bas danas bi napuinila 80 ljeta..Trag njene ljubavi i dobrote u svakom uglU bdi i dalje i daje snagu , mada je bol stravican ..Zahvaljujuci vasoj lepoti predavanja i iskrenosti , crpim i ja snagu koristeci tehnike o kojim govorite za pomoc sebi ..HVALA vam beskrajno .. Moj beg je uvek pracen zvucima muzike trenutno jedan divan SUBERT,pleni mojioj dusom dok vam pisem, te i muzika u CaRDACIMA BI NESTO MAGICNO ..i treptaj srece i opustenosti osetih posle mnogo vremena..HVALA I VAMa I NJIMA u kraljevim CARDACIMA
    Divno je da postojite.

Odgovorite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Sajt u boji
Na vrh
PROČITAJTE I OVO:
PROČITAJTE I OVO:
JA NE STVARAM MUZIKU, ONA STVARA MENE Legendarni trip-hop muzičar…