Lični razvoj

Da li je ljubav komplikovana?

NA PREVARU PRISTAJU ONI KOJI MISLE DA NE ZASLUŽUJU BOLJE (psih. Maja Pavlov)

Od toga da li, koliko i na koji način volimo sebe zavisiće i životni put svakog od nas. Sa ovim se slažu, kako životni treneri različitih pravaca, tako i stručnjaci iz oblasti psihologije i psihoterapije. Jedan od njih je i Maja Pavlov, diplomirani psiholog, psihoterapeut i NLP trener. Maja Pavlov u razgovoru za BGonline napominje da podrška od najranijeg detinjstva doprinosi prihvatanju sebe, dok su ljudi kojima je podrška bila uskraćena, čak i u odraslom dobu sumnjaju u svoju vrednost, preispituju se, traže dokaze lične vrednosti što ih svakako spoutava u ličnom razvoju i napretku na svim životnim poljima.majaPavlov
Šta najviše brine savremenog čoveka koji je u konstantnoj trci s vremenom i obavezama?
-To su pitanja da li smisleno žive svoj život, da li je sve ili dosta toga bilo promašaj, a ako i jeste, kako sve to prevazići. Pitaju se da li ima nade za nešto drugo, a “zaglavljivanja” te vrste pozivaju osobu da restartuje sopstveni sistem vrednosti i preispita sebe u različitim kontekstima- posla, porodice, partnerskih odnosa, zdravlja, ali i pruži sebi odgovore na pitanja šta mu je važno, šta misli i podseti se da to što hoće i može. Česta su razočaranja u druge ljude, bližnje, kolege, decu, politiku što stvara u ljudima indisponirani ton i prigovor. Sumnja u svoje sposobnosti je treća vrsta brige, što često dolazi usled neznanja “kako nešto izvesti”, pa je to sve jedan začarani krug u kojem se osoba vrti. Što je duže u njemu, duže se i muči, a pri tom zna da vreme prolazi.
Kako pronaći vreme za sebe u moru obaveza i brzom tempu života?
-Čovek može da pronađe vreme za sebe onda kad ima realan životni tempo i kad stavi vreme u funkciju svojih obaveza, a ne obaveze u funkciju vremena. U drugom slučaju, on postaje rob vremena. Obaveze nalažu dosta toga, ali ljudi su ti koji prave prioritete. Mogu ponekad i da prepoznaju da je nešto “previše”. To mogu onda kad njihova količina obaveza nije stalna potvrda njihovih vrednosti, a čini mi se da za mnoge to jeste. To je tzv. “drajversko ponašanje”, uz jednu vrstu prisile tipa “vredim kad radim, kad žurim, kad pokušavam”. To jeste ok sve do onog momenta kad osoba nesvesno počne sebe toliko da uslovljava, da se izgubi u obavezama. Danas su skraćeniji intervali boravka “u svom slobodnom vremenu”. Nema smisla govoriti o tome da smo jedna osoba na poslu, a druga kad ne radimo. Mi smo sve vreme u kontaktu sa sobom (bar bi tako trebalo da bude), pa tako i unosimo sebe u svoje aktivnosti kao i u niz životnih uloga u koje iz dana u dan uskačemo. U nekima se bolje ili slabije snalazimo, a ako nismo povezani sa sobom, onda nam stalno treba neko ekstra vreme “za sebe” jer smo od sebe “otuđeni”. Ako sebe “otpisujemo” u korist neke situacije ili drugih, tada nam stalno treba svež vazduh ili da “izronimo” na površinu da bismo preživeli.

Uvežbana bespomoćnost

Zašto ljudi ostaju u emocionalno lošim vezama koje su često i destruktivne po njih?
-To rade jer ne vole sebe i misle da bolje ni ne zaslužuju. Svi oni se plaše da budu sami, ponekad mešajući samoću i usamljenost ili zato što im promena izgleda suviše komplikovano i naporno. Takođe, imaju modele uz koje su odrastali, pa tako ako je majka “trpela i gutala”, verovatno će biti skloniji tome. Kad postanu roditelji, mnogi imaju izgovor da je to “nemoguća misija”. Nekima su deca izgovor za ulogu žrtve i tzv. uvežbanu bespomoćnost u koju sebe stavljaju, što donosi neku uvrnutu paradoksalnu sekundarnu dobit i negativnu pažnju okruženja. Dakle, osoba otpisuje sopstvene želje i potrebe, ne vrednuje ih, a time i ne traži ono što joj treba…Veći problem je što se takvi manje obraćaju terapeutima ili se pak jave, a druga osoba u tom odnosu nema nameru i ne misli da ima problem. Tako jedan partner želi da investira vreme i energiju da taj emocionalni status promeni,dok je drugi indiferentan. Ali, za promenu u partnerskim emocionalnim relacijama ipak je potrebna dobra volja oboje.
Zašto je ljudima teško da se zagledaju u svoje dubine i istine?
-Strahovi su često posledica “iskrivljenja mentalnog okvira” i subjektivnosti. Rekla bih ne samo da se plaše, već zaplašuju sebe svojim fantazijama o određenoj stvari i onda ta njihova uverenja aktiviraju emocije. Dakle, nemanje ključa za tu “daleku zemlju sebe”, često ima za posledicu odlaganja, izbegavanja, potiskivanja i sve ostale mehanizme odbrane. Ako ne umemo sami, potrebno je da nađemo “vodiča” uz kojeg ćemo se susresti sa svojim dilemama, strahovima, sumnjama… Tada otkrijem mnogo tzv. “kontaminiranih uverenja” koja su od malecke tačke prerasla u ozbiljan simptom.
Kako voleti sebe na “zdrav” način i odbaciti uverenje da je onaj ko voli sebe egocentričan?
-Voleti sebe je moguće onda kad aktiviramo bezuslovni stav podrške prema sebi, bez obzira na to ko smo, šta smo, šta radimo i kakva nam je bila prošlost. Oni koji su podršku dobijali od drugih još u periodu detinjstva lakše je aktiviraju i nemaju problem sa prihvatanjem sebe. Ukoliko nije bilo podrške od strane porodice i bezuslovnog prihvatanja u ličnom životu, osoba u svoju vrednost kao osobe stalno sumnja, preispituje se, traži dokaze umesto da dopusti sebi da je ljudsko biće i da kao takvo ima svrhu i vrednost. Bazična pažnja i ljubav prema sebi, tj. to pravo na sebe kao vrednog ljudskog bića jeste i polazna tačka koja menja uverenje da je to sebično, egocentrično, egoistično. To je zamena teza, jer ovo drugo mogu biti osobe koje na jeftin način ističu sebe, a to nema nikakve veze za ozbiljnom bazičnom ljubavlju prema sebi i sopstvenoj vrednosti, čak i kad stvari ne idu kako treba. Zdrava ljubav prema sebi se podrazumeva u građevini koju zovemo ličnost. Nedostatak tog temelja je izvor velikog broja problema.majaPavlov2

Dobar i loš brak

Sve je manje onih koji veruju u ljubav, a sve više onih koji su razočarani. Koje zablude kada je reč o emocionalnim odnosima ljudi najteže prevazilaze?
-Ljudi ne reaguju na realnost, već na predstavu koju imaju. To je aktuelno i kad je ljubav u pitanju. Na žalost nije romantično, ali je istina da je ljubav jedan lep i divan konstrukt, a dostizanje ideala je stvar lične projekcije. Zato dolazi do razočaranja jer je ta ideja ili ideal često izneveren. Bilo bi dobro više se povezati sa konkretnim ljudima koje biramo, srećemo i onda se prilagođavati, “rasti skupa”, ne iznenađivati se različitim reagovanjima, već tražiti za sebe ono što vrednujemo, dogovarati se i biti spreman na davanje. Razočaranost je izgovor za nesvesnu potvrdu “da nas je teško voleti”, “da su muškarci ili žene ovakvi ili onakvi”, “da je ljubav suviše komplikovana”, usled čega ljudi odustaju.
Šta su osnovni preduslovi za dobar partnerski odnos?
-Pre svega je to realno sagledavanje osobe i njenih navika, sposobnosti, uverenja i vrednosti, jasno i iskreno izgovaranje onoga šta nam je važno i šta volimo. Veoma važna je i spremnost da dajemo svoje vreme, ljubav, menjamo poneku naviku i budemo fleksibilni. Ta promena u kojoj treba da se dele vreme, prostor, želje i sve ostalo neke osobe veoma ugrožava. One misle da time mnogo gube. To postaje vrlo oprezan način očuvanja granica, možda i sebičan i po malo infantilna vrsta samozaštite i održavanja udobnosti u projektovanoj zoni sigurnosti. Projekat “biti skupa”, “imati zajedništvo”, “ostvarivati odnos”, “može biti svestan i nameran ulog za zajednički suživot, bliskost i lepe trenutke u dvoje. Time ništa ne gubimo, već primamo na nov način. Poljska poslovica kaže: “Ruka koja daje je uvek iznad ruke koja prima.” Dakle, ne treba se plašiti davati bolji deo sebe.
Neverstvo nije retka pojava u partnerskim odnosima. Zbog čega oni koji “varaju” ostaju u vezi kojom nisu nezadovoljni?
-Ovde se radi o razlikovanju principa realnosti i principa zadovoljstva o čemu je još Frojd govorio. Dakle, pretpostavimo da je osoba nekada zadovoljno ušla u brak. Međutim, svaki suživot vremenom postaje deo svakodnevice, ponekad premora, rešavanja problema, sa mnogo zajedničkih projekata kao što su: deca, stvaranje statusa, prevazilaženje kriza i sl. U tom procesu postajemo realni i nastojimo da se što bolje adaptiramo. Na žalost, često se uz put zagube romantika, lepi trenuci, uzbuđenje koje je nekad postojalo. Tako se pojavi neko ko podseti na sve to i onda u zavisnosti od ličnog stava, otvori se kanal za ulazak u zonu intimnosti i bliskosti, ali na žalost sa drugom osobom. To upuštanje u novo nesvesno postaje još primamljivije jer je obavijeno velom tajne, zavodljivošću tela, uzbuđenjem i nekim novim ‘buđenjem” osobe kojoj to prija. U “novom osveženom stanju” pale se dodatno reflektori na sve što ne valja u postojećoj vezi, braku ili se tako interpretira, pa ćete tako često čuti onog trećeg koji kaže: “da, mi smo skupa jer on/ona ima jako loš brak.” To nezadovoljstvo je posebno naglašeno, dok se trenutni tajni odnos idealizuje. Ipak, ta osoba zna da je realnost već započeta, da građevina kuće, doma, životne priče već postoji i onda ostaje dosledna tom idealu i u njemu formalno ostaje. Iako možda nezadovoljna, time čuva dobru sliku o sebi, a ovaj drugi ‘”skriveni svet” upražnjava kao tajno zadovoljstvo. To je naporno i opasno na duge staze i produbljuje konflikt u samoj osobi. Ona može biti svesna da ukoliko se i opredeli za novi početak, stvari kreću iz početka, sa novim razvojnim krugovima koje veza prolazi, a koje je ona već prolazila. Ako joj se to učini suviše napornim radije ostaje u ovoj “bescarinskoj zoni”, kradući zadovoljstvo i održavajući građevinu kojoj pripada.
Šta podrazumeva rad na sebi i šta je ono što najčešće ponavljate vašim klijentima?
-Rad na sebi otvara jedan novi prostor i poziva osobu na visok stepen iskrenosti i transparentnosti misli i osećanja, kao i na spremnost da se razgovara o nečemu što se inače ne bi pričalo sa drugima. U toj projekciji sebe u psihoterapijskom susretu osoba postaje svesna obrazaca koje živi ili koje ponavlja, njihovih uzroka, a takođe definiše i nešto novo što želi i ka čemu ide. U ovom odnosu preuzimamo oboje odgovornost, a često imamo i jasan usmeni ugovor o tome šta je to što osoba hoće. Zadatak mene kao terapeuta je da pomognem klijentu da bolje razume sebe, svoju situaciju, kao i da prikupi resurse koji su mu potrebni da promeni svoj život. Terapeutski odnos je takav da vam pruža podršku i omogućava optimalan razvoj. Kroz zajednički rad šaljem jasnu poruku da imaju pravo na svesnost o sebi, drugima i situacijama u kojima se nalaze, da mogu da razmišljaju svojom glavom i imaju pravo da budu to što jesu.

Branka Gajić

Fotografije: Dario Konstantinović

Maja Pavlov je dipl.psiholog, CTA psihoterapeut i NLP trener prema IANLP i INHNLP standardima. Svoju međunarodnu psihoterapijsku sertifikaciju (za CTA) imala je na usmenom ispitu u San Francisku (USA), a važne NLP module prošla je sa međunarodno priznatim trenerima. U okviru Psihopolisa drži NLP za praktičare i NLP master treninge. Radi individualnu psihoterapiju u Novom Sadu i Beogradu i vodi grupe pod nazivom “TA u svakodnevnom životu”. Kontakt mail: majapavlov@gmail.com

Da li ste emocionalno zavisni od roditelja?

 

9 Comments

  1. Svetlana
    29/05/2016 at 08:55 — Reply

    Dopalo mi se Vase izlaganje
    .Imam zelju da se u dogledno creme vidimo pa molim da mi javite na mail kako mozemo kontaktirati? Hvala

    • Maja Pavlov
      30/05/2016 at 16:35 — Reply

      Poštovana,

      na kraju moje biografije je naveden e mail,slobodno me kontaktirajte.

      Pozdrav,
      M. Pavlov

      • Maja Pavlov
        12/06/2016 at 22:35 — Reply

        Poštovana,

        kao i prethodnoj čitateljki…Naveden je moj e mail na kraju biografije, pa možete pisati.
        Srdačno,
        M. Pavlov

  2. Danijela Brzakovic
    09/06/2016 at 21:08 — Reply

    Da li je ikako moguce,stupiti u kontakt,pisanim putem….naravno,unapred placanje.
    Pozdrav
    Nela

  3. Danijela
    10/06/2016 at 23:09 — Reply

    Da li je ispravno da ljudi u braku razmenjuju misljenja o odredjenim situacijama i da jedno drugom opisu trenutno razmisljanje ili osecaj koji ih spopada?Moj suprug je neko ko nikad ne govori sta misliili kako se oseca ili sta mu se desilo tokom dana,mada puno radi,oko tri dana sedmicno provede na terenu.Shvatam da je sebican i slab kad ne sme da kaze sta misli.
    Odgovori njegovi imaju isti smisao:to je tako,nista se ne moze promeniti;nista nemam od toga da kazem…

    • Maja Pavlov
      12/06/2016 at 23:01 — Reply

      Da, ispravno je poštovana čitateljka da ljudi u braku razgovaraju i razmenjuju osećanja…Razumem i da Vaš suprug ne artikuliše ono što je u njemu. Zbog toga, rekla bih nije nužno ‘sebičan’, već jednostavno nema iskustvo,sposobnost i naviku da to izrazi.Ukoliko koristite negativne atribucije, to će svu njegovu energiju usmeriti u samoodbranu, što će ga još više udaljavati iz odnosa. Vaš zadatak je da mu strpljivo prilazite,prepoznate momenat (bez presije molim!), i stvarate elementaran prijatan kontakt za prvo vreme (mi to zovemo ‘raport’), on može biti i neverbalan. Iz te početne prijatnosti,možete polako uključivati po neko pitanje ili konstataciju. Ne znači nužno da će ovaj proces biti brz i lak,ali vredi pokušati. A postoji i stručna pomoć. Sretno!

  4. Jolanda
    13/06/2016 at 17:14 — Reply

    Divno i poucno.Hvala i pozdrav mojoj poznanici.

  5. Jasmina
    05/07/2016 at 19:14 — Reply

    Bg – online je portal koji bi mogao da se zove i “zivot on-line”. Odusevljena sam izborom tema, nacinom na koji su obradjene, odgovorima koji obiluju ilustracijama pa je svaki tekst prosecnom citaocu shvatljiv i sazet. Citajuci tekstove psihoterapeutkinje Maje Pavlov, koji su toliko jasni i slikoviti, dobila sam odgovore na mnoga pitanja i olaksala sebi vidjenje svakodnevnice. Duboki naklon Branki i njenim saradnicima za strucnost, kreativnost i originalnost.
    Pozdrav💖

  6. Janko
    18/07/2016 at 00:36 — Reply

    Ah ta LJUBAV!
    Večiti kamen spoticanja. A da li mi upošte znamo šta je to ljubav? Mislim da ne, jer kad se spomene reč LJUBAV najedamput svima postane neprijatno.
    A u stvari problem je u tome što smo mi ZALJUBLJENOST poistovetili sa LJUBAVLJU. Naravno da ta dva stanja imaju nešto zajedničko a to je da više nismo opterećeni samim sobom nego partnerom.
    Međutim razlika je OGROMNA!
    ZALJUBLJENOST je, na fizičkom planu, stanje povišenog lučenja hormona. Na emotivnom ona dolazi iz područja STRAHA. Stah budi strast, stah je jedan od najjačih afrodizijaka. Međutim STRAH je druga strana od LJUBAVI.
    No i zaljubljenost ima svoju svrhu, zaljubljenom čoveku više ništa ne smeta, tako da u tom stanju obično savladavamo neke od svojih naj većih strahova, obmana, zabluda … Kroz to stanje naj brže i lakše se menjamo, rastemo. …
    Ali da se vratimo na LJUBAV, šta je onda ljubav!?
    U našem jeziku bi naj približnija reč bila POŠTOVANJE (pazite poštovanje, ne strahopoštovanje to je mnogo različito).
    LJUBAV bi bila POŠTOVANJE podignuto na jedan viši emotivan nivo. (poštovanje je više mentalna kategorija)
    Dakle “Da bi voleo druge, neophodno je da zavoliš sebe”.
    Tako za početak potrebno je da shvatiš da si ti jedan i jedinstven primerak ljudskog bića i da ne postoji niko kao ti. Postoje slični ali nikako isti ljudi i to je fenomenalno. Zamisli jedan i jedinstven. Zato nikada nemoj da se upoređuješ ni sa kim.
    Uh ja sam se baš raspisao! 😀
    Pozdrav svima, Ja…

Ostavite komentar

Prethodni tekst

Šetnjom do zdravlja

Sledeći tekst

Brak bez poljupca i prijateljstvo bez iskrenosti (Vesna Dedić)