Intervjui

Kako biti u kvalitetnoj vezi ili dobrom braku (Bruno Šimleša)

LJUBAV PADA S NEBA, ALI JE TREBA SPRETNO UHVATITI

On je pričljiv, zanimljiv, duhovit, iskren, popularan i samouveren. Do sad je napisao osam knjiga od kojih se većina bavi popularnom psihologijom i emocijama. Sociolog i “doktor za dušu” Bruno Šimleša (37) živi u Zagrebu. On je i motivacioni govornik, radijski voditelj, pisac i autor “Ljubavologije” za koju mnogi kritičari kažu da bi mogla biti i udžbenik o ljubavi. Kakva je razlika između ljubavi i zaljubljenosti, postoje li bezuslovna ljubav i srodne duše, da li je ljubav stvar odluke, da li se suprotnosti privlače, otkud prevara i da li ju je moguće preboleti su samo neka od pitanja na koja Bruno Šimleša precizno odgovara u svojim knjigama i na predavanjima. Bilo da je reč o partnerskoj ili porodičnoj ljubavi, prijateljskim i poslovnim odnosima, Bruno uvek upozorava na zablude i pogrešna očekivanja koja ljudi često nameću jedni drugima, ali isto tako predlaže i rešenja koja će vratiti poverenje i zadovoljstvo u najbitnije sfere života.
Po njegovim rečima, za građenje istinske ljubavne veze ključna su tri faktora: ravnoteža davanja i primanja lepote, visok stepen kompatibilnosti i iskrenost.
Kako se postaje ekspert za ljubav?
-Mislim da je važno znati voleti i osećati da si voljen. O ljubavi se ne uči iz knjiga, već iz života. Lično iskustvo je najbolji mogući učitelj o ljubavi, ali i o smislu života. Ljubav nije tema za neke akademske rasprave u kojima se intelektualizira njen smisao. O ljubavi se ne govori, već se ljubav živi i tek se onda može govoriti, ne o njoj, nego njome! Naravno, uz sve to, izuzetno je važno i razgovarati s brojnim ljudima o njihovim ljubavnim iskustvima da vidimo kako se manifestuje ljubav i sve što ona donosi sa sobom.

Dokaz ljubavi

Kao najčešću žensku zabludu izdvajate verovanje „da će se on promeniti“. Zašto su žene sklone tome i zašto imaju potrebu da preoblikuju svog muškarca?
-Žene su definitivno sklonije verovanju “da će se on promeniti”. I onda čekaju… i čekaju… i čekaju… A kako se to najčešće ne događa, često krenu same menjati partnere jer misle u sebi: “E, kad se nećeš sam promeniti, ja ću te promeniti.” Žene često ne biraju partnera onakvog kakav jeste, nego onakvog kakav može postati i time sebi značajno komplikuju ljubavni život. A i mnoge smatraju da će ga promeniti njihova ljubav. Misle da će se on promeniti ako ih dovoljno voli. Ali, pravi dokaz ljubavi je zajednički, a ne kad se menja samo jedan član tog para. To je dokaz samo da nisu u ravnopravnom odnosu. Idealno bi bilo da se rast i promena događaju spontano, a ne da imamo dominantnu osobu u vezi koja određuje kako bi druga osoba trebalo da se ponaša i šta bi trebalo da misli.
Ko se više plaši vezivanja i braka, muškarci ili žene?
-I dalje više muškarci, upravo zbog tog straha da neće moći biti svoji u braku, da će se morati promeniti i odreći slobode. Neki se plaše ozbiljne veze i zato što nisu povezani sa svojim emocijama, pa misle da će ih ih ugroziti dubok emocionalni odnos. Ali, sve to samo govori o tome koliko je važno zdravo se razviti kao osoba i koliko je važno izabrati partnera s kojim možeš biti svoj. Izuzetno je važno biti iskren već na početku veze i što pre dobro upoznati mogućeg partnera. Jer, ako već neko nije za nas i ne može nas prihvatiti kakvi jesmo, nije li to bolje saznati nakon 3 meseca, nego nakon 23 godine?simlesa

Muškarci (ni)su superheroji

Šta je emancipacija donela, a šta oduzela savremenoj ženi?
-Svakako joj je donela više prava i moć da sama odlučuje o svojoj sudbini. Zaboravljamo da još pre 100 godina žene nisu mogle glasati jer ih su smatrane manje vrednim ili manje inteligentnim. A to je samo vrh ledenog brega. Na ovim prostorima žene i dalje nisu ravnopravne s muškarcima, ali barem se krećemo u dobrom smeru. Uz to, emancipacija je donela i eroziju nekih društvenih pravila, ali to se takođe može smatrati dobrom stvari. Činjenica je da više nisu tako jasno definisana pravila ponašanja za žene ili muškarce, pa se može doživeti i kao novi prostor slobode to da sami definišemo svoja životna pravila, da sami odredimo kako želimo živeti, kako se želimo ponašati i šta želimo misliti, nezavisno od toga što nije takva tradicija.
Šta najviše frustrira muškarce od strane žena?
-Preterana dramatičnost, očekivanje da im treba čitati misli, nerealna očekivanja da zadovolje sve njihove potrebe… Dakle, muškarci nisu ni superheroji koji vam znaju čitati misli, ali nisu nužno ni emocionalni invalidi koje morate držati za ručicu. Ključ je odabrati one muškarce koji su zreli za vezu s konkretnom ženom. Naravno, i žene često nervira što su muškarci emocionalno nedostupniji, što se manje trude oko veze…
Zašto se neretko muškarci manje trude kad svojoj izabranici stave prsten na ruku i brak shvataju kao „zarobljavanje“?
-Zato što pogrešno misle da je posao gotov kad stave taj prsten na ruku. Misle da su svoje obavili, da su je upecali i da su ostvarili svoj cilj. Ali, cilj nije biti u braku, nego biti u dobrom braku, a osim dobrog odabira partnera, ključno je i da se stalno trudimo da održimo kvalitet braka. Osećaju su zarobljeno samo ako su odabrali pogrešnu osobu. Brak ne mora imati taj efekt, ali pogrešan odabir partnera uvek ima.

Niko nije savršen

Kako muškarci i žene mogu da prepoznaju da li su zreli za brak i porodicu?
-Prvo bi bilo dobro da znaju ko su ako nisu nečiji, da im osećaj vrednosti što manje zavisi od drugih, da znaju ko su, za šta se zalažu, šta vole ili ne vole… A onda bi bilo poželjno da odaberu osobu koja će ih ceniti takve kakvi jesu. To i dalje ne znači da će ih smatrati idealnim jer ne postoji idealna osoba, ali svakako znači da će tog partnera toliko privlačiti naše vrline i prednosti, odnosno naše životne vrednosti, da će mirnog želuca moći prihvatiti i one delove nas kojima nisu oduševljeni. Važno je i znati da naš brak ne mora imati nikakve veze s brakom naših roditelja ili s dinamikom u prethodnim vezama. I važno je znati da se za kvalitetan brak treba truditi. Ljubav pada s neba, ali je treba znati i moći spretno uhvatiti.
Napominjete da je cilj biti u dobrom braku. Kako izgleda dobar brak i šta je formula uspeha? Kako žive srećne porodice i zadovoljni bračni parovi?
-Prvo moram napomenuti da nema idealnog braka. Dakle, normalno je da se ponekad ne slažemo oko nečega, normalno je da nam se nešto ne sviđa kod partnera ili da se treba odreći nečega (konfora, dela vremena i energije) da bismo imali dobar brak. Ne smemo se odricati svojih temeljnih životnih vrednosti i uverenja, ali zajednički život i porodica uključuju neko prilagođavanje.
Dobar brak ima dovoljno uzajamnog poštovanja, razumevanja i naravno ljubavi. Ljubavi zbog, a ne ljubavi uprkos. Mi volimo našeg partnera zbog toga što ima određene karakteristike ili dela, a ne uprkos tome što nas frustira, nervira, ne prihvata. Ta ljubav “uprkos svemu”… obično je tu alibi ljubav, a često se radi o krnjoj vezi u kojoj zapravo nema dovoljno ljubavi i poštovanja.
Da li je istinita izreka da „ljubav izlazi kroz prozor kad beda (siromaštvo) pokuca na vrata“, naročito u urbanim sredinama?
-Nikako. Kada siromaštvo pokuca na vrata, onda prava slika izađe na videlo. Kvalitetni parovi će se tad još više zbližiti jer će se osloniti jedno na drugo i podržavati se, a nekvalitetni parovi će videti da zapravo nisu imali dovoljno zdrave temelje veze.

Konfuzija u srcu

Da li je život komplikovan ili ga ljudi sami komplikuju?
simlesa3-I jedno i drugo. Život je komplikovan, a put do uspešnog života ne može se svesti na neka 3 koraka do apsolutne sreće ili 5 koraka do prosvetljenja. Ne volim takve knjige jer banaliziraju stvarnost, pojednostavljuju funkcioniranje ljudske psihe, daju preterana obećanja ljudima koja ih kratkoročno podignu, ali ih dugoročno odvedu u brojne slepe ulice. Zahtevno je uskladiti sve svoje uloge, a opet znati ko si. Biti tu i za druge i za sebe. Znati zadovoljavati svoje potrebe, a ne biti rob željama. Pristati na kompromise u odnosima, ali ne i na kompromitovanja… I baš zato što život jeste komplikovan i baš zato što je zahtevno živeti autentično, ključno je da si sami dodatno ne otežavamo. Ključno je da ne idemo kontra sebe, da ne lažemo sebe, da stalno učimo o sebi i drugima, da ne pristajemo na ono što znamo da ne zaslužujemo…
Kako ljudi sebe sami često sabotiraju na raznim životnim poljima?
-Uh, nemate dovoljno prostora u ovom intervjuu za puni odgovor. Prečesto se mirimo s onim što znamo da ne zaslužujemo, a to je opet zato što se nedovoljno trudimo oko sebe da sebi uopšte osvestimo da zaslužujemo srećan život! Prečesto smatramo kako je u redu odložiti svoj život do nekog posebnog trenutka. “Živeću nakon što dobijem decu ili pronađem njega, ili promenim posao ili otplatim kredit…” Stalno odlažemo da živimo i iskorištavamo svoje potencijale i čekamo nekog Godoa. A cilj bi trebalo da bude iskoristiti današnje potencijale i shvatiti da si ti svoj Godo!
Kakav je vaš stav o afirmacijama, imate li neku omiljenu?
-Nisam baš veliki obožavalac toga da izgovaramo ono u što nismo sposobni da verujemo. Ne vidim mudrost u izgovaranju onoga što je netačno i u šta ne možeš verovati. Ako deset puta izgovoriš: ”Ja volim i voljena sam”, a to ne osećaš i zapravo osećaš gorčinu ili tugu, samo ćeš sebi stvoriti konfuziju u srcu. Ako ponavljaš sebi da je tvoj život blagoslov, ali to zapravo ne misliš, stvaraš sebi konfuziju. Mnogo je mudrije otkriti zašto bi svoj život mogao smatrati blagoslovom ili zaista naučiti voleti, pa afirmacijama samo dodatno osnažiti taj impuls. Volim ih afirmacije jer nas podsećaju na važne stvari, ali zaista je ključno da se ne koriste za samozavaravanje, odnosno važno je koristiti one afirmacije u koje veruješ, i srcem i umom. Onda deluju kao izvrsan podsetnik. A da će puko izgovaranje nečega nagovoriti naše srce da se tako počne osećati, baš i neće. Kratkoročno hoće i bićemo zadovoljni sledećih 5 minuta, ali dugoročno neće. A nije valjda životni clj da sebi svakih 5 minuta dižemo raspoloženje raznim afirmacijama. Cilj je da otkrijemo šta je sve već izvrsno u nama i našem životu i onda te spoznaje iskoristimo da poboljšamo one delove nas i našeg života koji nas ne ispunjavaju.

Odbrana ljubomore

Ko su ljudi koji „siluju zdrav razum“?
– Oni koji slabo koriste ljudski intelektualni potencijal. Na primer, kada o nečemu krenete da razmišljate a samo želite da potvrdite svoj inicijalni stav i onda ni ne razmatrate ono što bi moglo ugroziti vaš trenutni stav. Ili kada sebe smatrate merilom za sve druge pa mislite da i drugi treba da se ponašaju kao vi ili da misle kao vi. Kada polazite od toga da ste vi merilo ispravnosti za sve druge. Kada generalizujete pa smatrate da su svi muškarci li Srbi ili katolici ili crnci ovakvi ili onakvi. Kada donosite konačne zaključke o nečemu dok ste pod uticajem emocija. Tada baš i nismo najpametniji pa bi trebalo da sačekamo da se umirimo i onda pokušamo da otkrijemo što se dogodilo i zašto. Kada smo pod uticajem emocija, najčešće samo želimo da pronađemo krivca, a ne kvalitetnu spoznaju.
Šta roditelj može da nauči od svog deteta?
– O prisutnosti u sadašnjem trenutku i urođeno uverenje da zaslužujemo sve blagoslove ovog sveta!
Da li je ljubomora dokaz ljubavi ili nesigurnosti?
– Najčešće ukazuje na nesigurnost u sebe i vezu. Znam da mnogi kažu da je bolje da je partner ljubomoran nego da je ravnodušan pa da mu je svejedno, ali sve je bolje nego da mu je svejedno pa to baš i ne doživljavam kao validan argument za obranu ljubomore.
O kojoj temi iz oblasti popularne psihologije biste voleli da napisete knjigu i šta mislite da će okupirati ljude u budućnosti?
-Planiram da napišem nekoliko knjiga, o vaspitanju, zdravlju, ali i jedan roman. Mislim da će ljude uvek zanimati kako da teoriju sprovedu u praksu. Teoriju smo solidno upoznali, ali kako da konkretni ljudi s konkretnim životnim uslovima sve to sprovedu u praksu, e to će uvek biti izazov. Većina zna šta bi trebalo da naprave sa sobom, ali ne znaju kako. Zato je u mojim knjigama naglasak uvek na tome kako… Kako zavoleti sebe, kako razviti tu ljubav, kako pronaći mir sa svojim roditeljima ili sa prošlošću, kako pobediti neki strah… Ne kažem da je uvek lako, ali to je naš zadatak – otkrivati kako možemo biti sve više svoji i sve srećniji!

Zašto (ne)treba ćutati

Koje su to najvažnije životne lekcije koje čovek treba da nauči do 30.,40.,50. godine?
-U svakoj životnoj dobi važno je naučiti razliku između nužnih kompromisa na koje svako mora pristati u jednoj meri i toksičnog kompromitovanja sebe i svojih vrednosti. Svako od nas mora pristati na nešto što nam se ne sviđa, ali nikako ne bi trebalo da pristajemo na one odnose koji nas negiraju, u kojima idemo kontra sebe, u kojima dobijamo manje od onog što znamo da zaslužujemo.
Volite da razbijate predrasude. Koja vam je omiljena?
-Alergičan sam na predrasude i moram priznati da nemam favorita. Sve predrasude ukazuju na intelektualnu lenjost i nužno nas vode u brojne slepe životne ulice.
Dobar ste motivator. Koga cenite na polju popularne i izvorne psihologije, kako radite na sebi?
-Od pisaca volim Brene Brown i Tollea. Pišu popularno, ali ne podilaze čitaocima i ne pojednostavljuju stvarnost. Najviše učim od „običnih“ ljudi, nepoznatih javnosti. Učim i šta treba napraviti i šta ne treba.
O kojim stvarima ne govorite?
-Prilično sam brbljiv, pa ne prećutkujem ništa. Doduše, možda bi bilo bolje pitati jesam li iskren prema svima. Apsolutno sam iskren s onima koji me mogu i žele upoznati. Supruga i najbolji prijatelji sigurno spadaju u tu grupu. A prećutkujem ono što nema smisla izreći u odnosima koji ne mogu rasti, ali dobro je da s takvim ljudima imam samo povremen kontakt.
Ljudi vole da čitaju vaše knjige i čuju vase savete. Čije savete vi slušate?
-Do sad sam uz mnogo promišljanja i truda uspevao samostalno rešavati sve situacije u kojima sam se našao. Nemam nekog svog terapeuta, ali volim razgovarati s mudrim ljudima, s onima koji znaju voleti i znaju živeti u skladu sa sobom. Od njih uvek mogu učiti.

Branka Gajić

© BG online. All rights reserved

Zdrav odnos prema sebi

Nema komentara

Ostavite komentar

Prethodni tekst

Sve sto vas je oduvek zanimalo o seksu

Sledeći tekst

Šetnjom do zdravlja