BG online

Klinika DE
Intervjui

Život izvan zone komfora (Bogdan Stevanović BLOGDAN)

LJUBAV I RAZUMEVANJE NAS ČINE BOLJIM LJUDIMA

Kad je privodio kraju master studije novinarstva u turizmu pred sobom je imao možda najveći izazov do tad- istraživački rad u okviru kojeg je otputovao u Italiju i krstario Firencom u invalidskim kolicima! Čuveni bloger Bogdan Stevanović Blogdan je tad i u tim uslovima sa svojim kolegama sa fakulteta u okviru projekta “Svet dostupan svima” pravio turistički vodič kroz Firencu namenjen ljudima sa otežanim kretanjem. Iskren kao i uvek, Bogdan kaže da ga je ovo iskustvo veoma promenilo o čemu govori i za BGonline.blogdan
Kako bi nazvao svoj “ubrzani kurs života” koji si prošao tokom pisanja završnog rada na master studijama i koje “slike” iz tog vremena ćeš uvek pamtiti?
– To iskustvo bih nazvao “preispitivanje prioriteta”. Nije to bio samo završni rad, već kurs decentralizacije, izlazak iz zone komfora. Pamtiću zauvek crne dlanove od točkova, onu upalu mišića na leđima tokom prvih nekoliko dana i momenat saživljavanja sa kolicima kada sam posle nedelju dana umeo da vozim samo na zadnjim točkovima i da se sam popnem uz jedan stepenik. Nikada neću zaboraviti poglede ljudi u kojima sam video sažaljenje i strah. To su meni najupečatljivije slike.
Kako izgleda život u kolicima?
-Život uvek izgleda lepo, zato je i teže posmatrati ga iz kolica jer te ona uspore, a on i dalje leti. U tim kolicima shvataš da vreme može da ima potpuno novu dimenziju. Iako se sve radnje koje obavljaš uspore, dobijaš više vremena da o svemu promisliš.
Šta ti se sve do tog iskustva podrazumevalo, a šta danas više ceniš nego pre i na čemu si zahvalan?
-Do tog trenutka mi se podrazumevalo mnogo toga, sve ono što sam imao. Obično kad se govori o tome da u životu treba ceniti sve što imamo i da budemo zahvalni na svakom novom danu, kontra argument obično bude: “jer sutra može da nas nema”. E pa, ja bih sve to konkretizovao na malo prizemnije stvari. Zahvalan sam na tome što mogu sam da određujem svoj dnevni ritam i na tome što ne zavisim od samovolje drugih ljudi. Cenim to što mogu da se popnem uz stepenice i zato me od tad ne mrzi da ih koristim čak iako lift radi, što mogu da dohvatim prekidač da ugasim svetlo, pa me nikad ne mrzi da ustanem iz kreveta kad to treba da uradim. Cenim to što mogu da prepešačim čak iako sam se parkirao na najdalje mesto – a ne da se žalim zbog toga. Osećam se privilegovanim što mi ne treba stolica tokom tuširanja, šipka da se držim da bih seo na wc šolju i posebno mesto u autobusu, što mogu da uđem u svaku apoteku, koristim bilo koji bankomat, pohađam fakultet koji želim… Nekim ljudima to nikad nije bilo moguće, a mi nismo svesni da u treptaju oka baš mi vrlo lako možemo postati ti ljudi.blogdan2
Odsustvo empatije dobija sve veće razmere i širi se poput epidemije. Zbog čega je tako i kako se tome odupreti?
-Ima tu mnogo faktora, ali svi uvek nekako svale krivicu na kapitalizam. Svi rade mnogo, zauzeti su, imaju svoje obaveze, lične probleme… Ko još ima vremena da misli o tuđim? Razmišljanje o tuđim problemima danas sve svodi na ono “jao, ne daj bože nikome”. I svako tera dalje. Ja odbijam da svalim krivicu na kapitalizam i da prihvatim da je taj ludački ritam života kriv za odsustvo empatije, jer šta to znači – “voleo bih te da imam vremena, ali pošto nemam – onda me je baš briga”. I ima još jedna stvar koja je ljudima vrlo draga i danas popularna, a to je da govore za sebe da su osećajni… A zapravo ih samo hrani osećaj koji imaju kada projektuju sebe u ulogu žrtve. Jedino tad plaču. Jedino ih tad nešto dotakne. Ali, to nije osećajnost, a još manje saosećajnost. Ne mora svako da bude u kolicima da bi znao sa čime se ti ljudi suočavaju, niti da bude žena da bi znao šta je polna diskriminacija, niti gej da bi znao šta je strah od okoline. Treba nam samo malo ljubavi i više razumevanja.

Saosećanje boli. Kada imate osećaj da ste povezani sa svime, tada se osećate i odgovornim za sve. I ne možete pobeći. Vaša sudbina je vezana za sudbine drugih. Morate naučiti da nosite ceo Univerzum ili ćete biti skrhani od njega. Morate biti dovoljno jaki da volite svet, a ipak dovoljno prazni da sedite za istim stolom sa njegovim najvećim strahotama.” — Andrew Boyd

Šta svako može da uradi za sebe i bude bolji čovek?
-Kao što neko od rođenja ima plave oči ili nema ušnu resicu koja leluja kad vrti glavom već mu je slepljena za lice, tako postoje i osobe koje od rođenja nemaju mogućnost da hodaju. Kao što neko ima ožiljak na ruci, ili je izgubio kosu tokom godina, tako se nekim osobama dogodi sticaj okolnosti da izgube mogućnost da hodaju. Zato nemoj da ih sažaljevaš, već nemoj da se parkiraš na mesto rezervisano za njih, pomeri se da prođu kolicima, nemoj da prevrćeš očima kad autobus stoji duže u stanici da bi oni ušli. Danas, iako je zemlja naseljenija nego ikad, izgubio se osećaj kolektivizma. Cela planeta je toliko povezana da pulsira u istom ritmu, ali izgleda ritmom nekih nepulsirajućih srca. Mislim da ćemo postati bolji kad shvatimo da nikada nećemo biti potpuno srećni ukoliko nas zanima samo lična sreća, jer bez opšteg dobra za svako živo biće, neće biti ni pojedinačnog za nas same.

Branka Gajić

Sasvim lično- Bogdan Stevanović BLOGDAN

1 Komentar

1 Komentar

  1. Tijana

    27/05/2017 at 13:24

    a sve se vidi u ocima 🙂 divan intervju!

Odgovorite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Sajt u boji
Psihologija, saveti nutricioniste, životne priče, zdravlje, ljubavne dileme, hedonizam, tehnike samopomoći, recepti... i još mnogo tema koje interesuju savremenog čoveka.
Unapredite kvalitet života uz BGonline.
Svaki dan nosi sa sobom nove izazove i priliku da nešto promenimo i .... pobedimo.
BGonline-za život sa stilom.

Copyright © BGonline 2017, All Rights Reserved.

Na vrh
PROČITAJTE I OVO:
PROČITAJTE I OVO:
KAKO SAČUVATI SEBE, NACIJU I RELIGIJU? Akademik Vladeta Jerotić održaće…